Moram Vas pitati jer ako ne pitam ne mogu doći do odgovara, propuštam
priliku da učim, da saznajem, da promišljam, da budem bolja, a možda postanem i
«normalna». Stanje «normalnosti» je poželjno jer predstavlja vrednost društva
danas, tako je bilo juče, a verovatno će biti i sutra.
Postavljate li Vi sebi i svom
okruženju pitanja, ali ne ona pitanja koja odražavaju Vašu svakodnevicu,
postavljate li pitanja koja suštinski čine mozaik Vašeg života? Da li svoj
život vidite kao mozaik koji slažete godinama, lagano, pažljivo, kockicu po
kockicu, delić po delić, komad po komad, ili… ? Okrećete li se unazad? Sanjate
li život?
Postoje tako neki periodi u životu kojima se «normalan» svet raduje, a ja
sam tada tako tužna. Obično su to praznici
- Nova godina, Božić, Uskrs, Bajram ili rođendani. Vreme posta, vreme
odricanja je vreme kada bi trebalo proniknuti u sebe, u tamo neke dublje pore
koje ne preispitujemo često. Postoje ti delići koji imaju svoju priču, samo je
pitanje jesmo li spremni da se suočimo sa njima? Zbog čega sam tužna kada se
ostali raduju - možda zbog svesti o prolaznosti, ili zbog svesti o ljudskoj
gluposti, ili možda zbog nerazumevanja, zbog
ljubavi ili privida ljubavi, zbog moje slike života koja nije primerena
vremenu u kome živim ili zbog nekog žala, a koji zapravo uopšte od mene nije
zavisio? Mnogo pitanja, a tako malo odgovora, baš kao i misao da smo nešto
važni i da nešto od nas zavisi. A kome smo važni i zašto uopšte mislimo da smo
važni i šta to od mene, od Vas pa i
zavisi?
Sa kakvim zabludama živimo? Jesam li ja uopšte «normalna» kada postavljam
ovakva pitanja? Znam da sam od svojih roditelja bila neshvaćena. Tata se i
oprostio od mene rečima »Mi tebe uopšte ne poznajemo, o tebi ništa ne znamo».
Koliko je samo bilo teško izreći tako nešto nakon 46 godina zajedničkog života?
Da li je na kraju života to priznanje porazu? Da li kraj života podrazumeva
poraz, da li je to spoznaja da ne uspevamo da se izborimo za dalje? Možda su se baš oni, moji roditelji u nekom
periodu života i pitali jesam li
normalna? Samo se tu nameće sledeće pitanje - zašto se to nikada nije glasno
reklo? Zašto se sumnje prećutkuju? Da li je to «normalno»? Koliko je samo
smešna i prizemna ta odrednica «normalnost». Ko za koga uopšte može reći da je «normalan»
i šta to uopšte nekoga kvalificira da je «normalan»?
Šta znači biti NORMALAN? Svrstavanje u one «normalne» automatski povlači za
sobom misao da ne pripadate onima koji «nisu normalni» jer Vi mislite ono što
većina misli, opravdavate ono što većina čini jer možda i sami želite da činite
iste stvari, ako već i ne činite. Svi ti
«normalni» su «normalni» jer Imaju sličan model ponašanja, model
ophođenja, prećutnog prihvatanja. U takvim postavkama ja imam sledeći problem
- živimo u društvu u kome političari kradu, lažu, otimaju od naroda, a
pak isti ti političari opstaju, nevaspitano i nekulturno se bogate zahvaljujući
onim «normalnim» koji čine većinu. Sve što čini većina je «NORMALNO» i «ISPRAVNO»,
to je model vaspitanja koji se vekovima prenosi i služi kao matrica. Sada Vi «normalni» recite najpre sebi da je
normalno da političari kradu, lažu i
otimaju., a i ubijanje im nije strano. Idemo sa sledećom odrednicom – svi ti političari koji kradu,
lažu, otimaju i ubijaju se predstavljaju narodu kao veliki vernici. Da, kao
veliki vernici . Danas, koliko već sutra ćemo biti zapljusnuti najpre
božićnim pa novogodišnjim čestitkama, pa
opet za par dana božićnim čestitkama i to baš od naših dobročinitelja. Na malim
ekranima ćemo ih gledati na misama i liturgijama, krstit će se, pričešćivati,
Bogu moliti…licemerju nigde kraja biti neće.
Pa sada Vi recite meni, da li je
normalan narod koji ove i ovakve tapka
po ramenu, zaokružuje njihove brojeve, kliče im na mitinzima? Reći ću Vam, ako
ne svrstavate sebe u ove «normalne», onda ste bolesti i Vama je potrebna pomoć,
tako ovi «normalni» govore. Sebe ne želim da svrstam ni u jednu ni u drugu
kategoriju jer ne želim da se svrstavam i uvek se protivim svrstavanju u ove
ili one, ovakve ili onakve. Kako to Prever kaže: «takva sam, kakva sam», a ja
dodajem, u svojoj koži mi je tesno ali izdržavam, možda više kao «nenormalna»,
nego kao «normalna» (ako se bar moram negde svrstati). Čini me tužnom spoznaja
da nas je ipak malo «nenormalnih» koji težimo da nasleđenu matricu menjamo, da
pokoljenja od uticaja ovako «normalnih» spašavamo. Paradoks vremena, paradoks
života – SPAŠAVATI OD NORMALNOSTI.
Idemo dalje, ima još toga zbog čega ne prihvatam svrstavanje – U Bosni i
Hercegovini žive Bošnjaci, Srbi i Hrvati kao konstutivan narod na jednoj
strani, a na drugoj su oni «ostali». Šta uopšte znači odrednica «ostali»,
i ko su ti ostali? «Ostali» su Židovi, Romi, Slovenci, Nemci,
Česi, Albanci, Crnogorci, Mađari, Poljaci, Makedonci, Rumuni, Rusini, Slovaci,
Turci i Ukrajinci i oni nemaju ista prava kao i konstitutivni narodi. Iako
je Parlamentarna Skupština Bosne i
Hercegovine 2003.godine, usvojila Zakon o zaštiti prava pripadnika nacionalnih
manjina čime se obavezala da zaštiti nacionalne manjine i omogući im sva prava
koja imaju i konstitutivni narodi. Kako ni jedna stvar u Bosni i Hercegovini nije urađena do kraja,
tako je i slučaj sa nacionalnim manjinama. Niti je manjinama omogućeno da u
redovnom obrazovnom sistemu uče svoj maternji jezik, niti mogu da obnašaju
državne funkcije kao što je slučaj sa konstitutivnim narodima. I opet
pitanje, ko o tome odlučuje? Pa odlučuju
naši dobročinitelji koje biraju oni «normalni». Samo mi nije jasno, zašto oni
koji imaju svoje poreklo, svoj identitet, svoju kulturu i svoj jezik pristaju
da ih neko svrstava u «ostale». Zar to nije ponižavajuće? Šta je sa izrazom
«manjina»? U nekim finim zemljama sa nekim finim ljudima o ovakvim stvarima se
ne govori, ovakve stvari se ne dovode u pitanje.
Bosna i Hercegovina ima sve
potencijale da bude fina zemlja, ali očito je da u njoj ne žive tako fini
ljudi. Mi ovde gajimo neku drugu sortu ljudi koja svakoga dana pristaje na
unižavanje. Možda je ovde u pitanju sorta još finija od tamo neke fine? Svakodnevno
na meniju dobijamo UNIŽAVANJE. Za doručak porcija unižavanja, za ručak opet
porcija unižavanja nakon koje stiže prelivena poslastica, obično hurmašica jer je jeftinija od baklave (ona se čuva za
Bajram kao izvorna poslastica) kako bi prvoserviranu gorčinu što lakše svarili,
odnosno, da slast «ubije» gorak ukus koji je prethodno preplavio sva čula.
Večera više nije u modi, takmičenje ko duže može da izdrži bez hrane je IN, to
je trend koji su nam dragi političari uveli na Balkanu. Treniramo izdržljivost
uz dozu uniženosti.
Palanka koja je oblikovala naš duh procenjivanja, paušalnog ocenjivanja
dovela nas je do ponora jer smo izgubili svaki kompas ponašanja. Snovi o lepom
su zamenjeni noćnim morama, priviđaju nam se razne spodobe koje seju površnost,
neznanje, zavist, laž, mržnju…seju to neko zlo seme. Kako samo čovek može
biti jadan u svoj svojoj ružnoći duha. Evolucija bi trebalo da
podrazumeva savršenije stanje, a u našem slučaju reč je retrogradnoj evoluciji.
Tako ponekad zavidim svima Vama koji jasno sebe možete negde smestite. Jednostavno dođe trenutak kada to nešto baš isprovocira nešto.
Primjedbe
Objavi komentar