Ta uzvišena reč - danas tako rabljena i izvrnuta
"…Nekada je glavni cilj obrazovanja bio razvijati misaone moći i
sve ostalo isključiti. Nažalost, ciljevi se retko postižu i, da budem još
preciznija, ako ih i postignemo, teško ih je održati. Učenje vrednostima etike
i moralnim načelima prebačeno je na porodicu I širu zajednicu. Međutim, problem
se i ovde javlja imajući u vidu činjenicu posrnuća moralnih vrednosti u
društvu. Mediji su preuzeli ulogu oblikovanja svesti javnog mnjenja[1] po diktatu ekonomske moći koja je dolazi
spolja, te smo prisilno svedoci formiranja nekih novih moralnih i etičkih normi
i principa. Za mnoge ljude mediji su jedini način komunikacije sa spoljnim
svetom i zbog toga im se bezuslovno veruje. Na volšeban način dodeljena nam je
uloga nemih posmatrača koji mogu još samo govoriti, ali ko to uopšte čuje i
kome je to pa važno? Nametnuta je agresija kao način ponašanja sa poluznanjem,
pa tako nije ni čudo što kao proizvod nastaju instant polu-generacije. Škole su
preuzele ulogu rešavanja društvenih problema kroz svoje programe – suzbijanje
narkomanije, suzbijanje alkoholizma, pitanja polno prenosivih bolesti i sl. O
mnogo čemu se raspravlja u obrazovnim institucijama, a one nisu mesto za to. Na
univerzitetima se kreiraju programi prema raspoloživom nastavnom kadru i prema
trenutnoj modi. Nažalost, ne možemo govoriti ni o praćenju sadašnjeg trenda potreba
tržišta jer bi to značilo prihvatanje novih oblika studija i novih vidova
podučavanja (kratke studije, fleksibilno obrazovanje i obrazovanje na daljinu
imajući u vidu činjenicu da razvojem tehnologije, obrazovanje više ne poznaje
granice), a zanimanja budućnosti se i ne spominju. Rukovodstva fakulteta i univerziteta odavno
su prestala planski da razmišljaju o otvaranja novih obrazovnih profila. Sve je
prepušteno stihiji, vremenu u kome više ne možemo gotovo ništa predvideti.
Resavske škole postale su sinonim za fakultete. Neprihvatanje inovacija,
otpor promenama u akademskoj zajednici ima dalekosežne
posledice za društvo. Takva akademska zajednica postaje saučesnik u najvećem
zločinu koji čovečanstvo može da zadesi – ne pružiti mogućnost detetu, mladom
čoveku da se razvija i obrazuje u skladu sa vremenom i potrebama koje živi. A
sve to što se čini, čini se samo iz jednog razloga – straha od promena[2], straha od novog i nepoznatog, straha od
gubitka konfora i moći koje nosi pozicija. Ovako neprihvatljivo ponašanje
akademske zajednice, a neprihvatljivo iz razloga što se za lik učitelja (svi
smo mi “neki” učitelji ) vezuju visoko-moralni principi u čijoj je osnovi
ljubav ka prenosu znanja i iznad svega odgovornost i briga za sve one koji su u
procesu ali i one koji su indirektno pod nekim uticajem, znanje ili upute ili
informacije o znanju prenose, moguće je samo Frojdovski objasniti – Unutar
ljudskog uma odvija se mnoštvo snažnih mentalnih aktivnosti nezavisno od
svesti, i njoj nepoznate. Ovi primitivni nagoni, težnje i misli sakriveni u
nesvesnim a ne u racionalnim sposobnostima, sačinjavaju veći deo uma; oni utiču
na naše ponašanje često bez naše svesti o tome, tako da ponekad ne znamo
razloge svojih postupaka. Može nam se učiniti da je neki naš postupak motivisan
prijateljstvom, dužnošću, čašću ili verom, dok, u stvari, naše ponašanje bez
znanja našeg svesnog uma, možda određuju želja za vlašću ili samokažnjavanjem
ili neophodna potreba.[3]
Verska
ostrašćenost[4] i uvođenje privatnog visokoškolskog
obrazovanja na obrazovnu scenu, na javnim fakultetima i univerzitetima urušili
su sve pod šta se mogla podvesti reč ,,kvalitet”. Verska ostrašćenost zatvorila
je mnoge javne visokoškolske institucije za nastavnike, pripadnike drugih
konfesija (u odnosu na dominantnu, domicijalnu), a otvaranjem privatnih
visokoškolskih institucija, vrata javnih fakulteta i univerziteta zatvorena su
za nastavnike koji dolaze iz privatnog sektora. Ne postoji ,,gadljivost” prema
studentima različitih konfesija jer oni donose novac, ali postoji ,,gadljivost”
prema tuđem znanju jer ono otkriva domicijalno neznanje. Takvo ponašanje
akademske zajednice i njenog rukovodstva je s jedne strane potpuno neshvatljivo i neodgovorno, a s druge
strane razumljivo i samo samim akterima priče prihvatljivo, jer sve što dolazi
spolja narušava njihov već ustaljeni red. To je taj ambivalentan odnos u Bosni
i Hercegovini i prema ambivalenciji, o čemu govori Franjo Vukoja. Grčevita
borba za zatvaranje sistema[5] i stanje autizma mogu jedino dovesti do
potpunog slepila. Za ovakve diskriminacije neko će jednoga dana sigurno
odgovarati, jer obrazovanje je toliko ozbiljna i odgovorna stvar da niko nema
pravo drugom da uskraćuje usvajanje i
transfer znanja. Ako je historia est testis temporum, lux veritatis, vita memoriae,
magistra vitae, nuntia vetustatis[6] onda smo “MI” i “ONI”[7] slabi đaci jer nismo dorasli da druge
poučavamo, nismo shvatili ozbiljnost Platonove kritike: ”Obrazovanje
koje bi trebalo da bude glavna odgovornost Države, ostavljeno je individualnom kapricu…To je,
opet, bio zadatak koji je trebalo dati samo čoveku proverene čestitosti.
Budućnost bilo koje države zavisi od mlađe generacije, i, prema tome, ludost je
dopustiti da duše dece budu oblikovane individualnim ukusom i snagom okolnosti.
Jednako kobna bila je državna laissez
faire[8] politika s obzirom na učitelje, nastavnike
i sofiste – profesore”.[9] Međutim, Poper ukazuje da je atinska
državna laissez faire politika bez obzira na kritiku Krosmana i Platona
dala neprocenjive vrednosti imajući u vidu sofiste koju su imali mogućnost da
podučavaju, a posebno najvećem među njima Sokratu. Napuštanjem takve politike
rezultat je Sokratova smrt. Teško je napraviti taj pravi balans u podeli uloga
– država i akademska zajednica ali izvesno je da država treba da omogući
građanima obrazovanje koje će ih nesmetano uvesti u život zajednice, pri tome
znanje treba da otvori mogućnost usavršavanja, posebnih interesovanja. Sa druge
strane, akademska zajednica mora da prevaziđe nacionalne, političke i verske
predrasude jer diskriminacija po ovim osnovama je jedan od najozbiljnijih
zločina, što pak dovodi u pitanje i akademske slobode koje treba da se bore za
duh kritike. Ni po koju cenu ne smemo doći u situaciju da se akademske slobode
zloupotrebljavaju. Time se ruši čitava
ideja sa kojom je započeta priča o AKADEMIJI. Zamislite samo kako bi sada
zajaukali svi ti veliki umovi stare Grčke, probudili bi bogove sa Olimpa.
,,O
prijatelji moji…vi ne možete ni zamisliti kakav bol i srdžba vas obuzimaju kada
veliku ideju, koju odavno i visoko poštujete, dohvate nevešti ljudi i izvuku je
na ulicu pred glupake kao što su i sami, i najedanput je nađete na tržištu
stareži u prljavštini, naopako, nameštenu, bez proporcije, bez harmonije – kao
igračka kod nerazumne dece – i ne možete više da je poznate! Ne! U naše doba
tako nije bilo! Nismo mi tim pravcem hteli! Ne, ne, nikako ne! Ja ne razanajem
više ništa”.[10]
Ovakva slika visokog obrazovanja nikako ne može da
odslika kvalitet, a puna su nam usta termina ,,društvo znanja”. Kao narod volimo
da usvajamo tuđe termine i izreke, čak i po cenu da su kod nas potpuno
neupotrebljivi. Ali najvažnije je biti uz Evropu, uz centre moći, pa makar samo
i verbalno. Znanje o kome se govori zahteva najpre opredeljenost države za
ulaganje u nauku i istraživanje, jer kako se postaje ,,društvo znanja”, ako
država u znanje ne ulaže? Verovatno da naše društvo još uvek nema te
,,političke elite” koje mogu prepoznati interes države. Savest kao jedini sud
pred kojim ima smisla odgovarati ne dozvoljava mi da prećutim, da saučestvujem
u zločinu. Ne mogu a da ne iznesem činjenice koje pobijaju opredeljenost države
za ,,društvo znanja”. Naime, Al Džazira (Al Jazeera) je
objavila podatke Svetske banke i Instituta za statistiku pri Organizaciji za
obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih naroda (UNESCO) o visini bruto domaćih
izdataka za istraživanje i razvoj od 2002.do 2010.godine.[11]
Istraživanje je obuhvatilo 114 zemalja. Od zemalja bivše Jugoslavije, u
istraživanje i razvoj najviše ulaže Slovenija i nalazi se na 17 mestu na
svetskoj lestvici. Crna Gora zauzima 31. mesto, Srbija 36, Hrvatska 40,
Makedonija 80. i na kraju Bosna i Hercegovina, 113. mesto. Države koje najviše
ulažu u obrazovanje su Izrael, Finska, Švedska, Japan, Južna Koreja, Danska,
Švajcarska, Nemačka, Sjedinjene Američke Države i Australija. Najl Ferguson
(Niall Ferguson) u svojoj knjizi „Civilizacija“,
govoreći o nauci kao jednoj od šest ubistvenih aplikacija za moć Zapada, iznosi
neke od podataka za Izrael koji su fantastični za jednu tako malu zemlju.
„Izmeđi 1980. i 2000, broj patenata registrovanih u Izraelu iznosio je
7.652, u poređenju sa 367 za sve arapske zemlje zajedno. Samo tokom 2008.
izraelski pronalazači prijavili su se za registrovanje 9.591 novog patenta.
Ekvivalentan broj za Iran je 50, a za sve većinske muslimanske zemlje u svetu –
5.657. Izrael ima više naučnika i inžinjera po glavi stanovnika nego bilo koja
druga zemlja i, takođe po glavi stanovnika, proizvodi više naučnih radova.
Izraženi kao udeo u bruto domaćem proizvodu, troškovi civilnih istraživanja i
razvoja najviši su u svetu.”[12]
Našim profesorima uzeto je ono što
najviše priželjkuju – razmišljanje, istraživanje i pisanje. U univerzitete se ne ulaže, tako da
je mogućnosti za istraživanje sve manje. Profesori su uslovljeni pisanjem, tj. produkcijom naučnih radova kako
bi stekli uslov za napredovanje u karijeri, pri čemu se ne postavlja pitanje
kvaliteta naučnih radova, već je isključivo reč o kvantitetu, broju koji se
traži, broju koji je uslov. Za Vilhelma fon Humbolta (Wilhelm von Humboldt),
preduslov univerzitetskog obrazovanja bilo je iskreno interesovanje za nauku i
njen dalji razvitak: ,,Čim se zapravo prestane tragati za znanošću, ili ako
sebi umislimo da ona ne treba biti stvarana iz dubine duha, nego se skupljanjem
može ekstenzivno nizati, sve je nepovratno i zauvijek izgubljeno.”[13]
Plašim se da je Humbolt bio u pravu i da je mnogo
toga vezanog za nauku izgubljeno zauvek. U današenjem društvu znanja nema
govora o traganju za naukom, a ni o spoznajama, ni o mudrostima, niti o onom
grčkom smislu gnothi seauton. U današnjem društvu znanja, niko ne uči
zbog znanja, nego zbog samog učenja. ,,Iza tamjana rituala vrednovanja i
kontrole kvaliteta postupno se nazire prestruktuiranje obrazovnog sektora koji
se bez krzmanja više ne rukovodi spoznajom, znanstvenom znatiželjom i
akademskom slobodom, nego fantazmama efikasnosti, iskoristivosti, kontrole,
vrhunske učinkovitosti i prilagođavanja – sve samim oblicima neobrazovanosti.”[14]
Ogroman je jaz između ideje znanja, te uzvišene
misli koja datira iz stare Grčke, i današnjeg shvatanja znanja, kao i pristupa
znanju. Znanje koje služi obrazovanju zamenilo je smisao i postalo je roba koju
treba proizvoditi, prodavati i kupovati. Obrazovni sistem je pretvorio
studiranje u “trku sa prepone” kako kaže Poper. “Umesto da podstakne studenta
da se posveti svojim studijama radi studiranja, umesto da u njemu probudi
stvarnu ljubav prema predmetu studiranja i
istraživanja, on ga ohrabruje da studira radi lične karijere; vodeći ga
sticanju takvog znanja koje je jedino upotrebljivo za preskakanje prepone koje
mora da savlada radi ličnog napredovanja.”[15]
U ovom lavirintu u kome smo se našli nesvesno,
sigurno ne svojom voljom, ne smemo zaboraviti Platove reči:
,,Postoji samo jedno dobro, a to je znanje, i jedno zlo, a to je
neznanje”
[1] U svetu Reality programa samo glupost i tupost se
množe zajedno sa nakazama koje vide svoje mesto u njemu. Bolesno društvo, umno
bolesno, vodi u bedu, vodi u siromaštvo. Ratno huškačka politika i
nacionalističke parole su opijum za glupost. Šta taj koji "bulji" u
TV kantu može da čuje i o čemu može da razmišlja sem o tome kako je neko nekome
nešto rekao, kako se neko pobio, neko nekome preti, kako je neko veći patriota
od onog drugog, priče o nebeskim narodima, itd. Sve glupost do gluposti, sve
notorne laži. Niti smo nebeski narod, niti smo patriote, niti imamo ikakvog
znanja sem da varamo, muljamo, lažemo, krademo, otimamo.
[2] «Već
trideset godina imam ovu radnju. Znam šta je dobar a šta loš kristal i poznajem
ga do tančina. Naviknut sam na njegovu veličinu i promet. Ako budeš sipao čaj u
kristal, radnja će napredovati. Onda ću morati da promenim svoj način života. A
zar to nije dobro? Ja sam se navikao na svoj život. Pre nego što si ti došao,
mislio sam da sam izgubio toliko vremena na istom mestu, dok su svi moji
prijatelji nešto menjali, propadali ili napredovali. To me je bacalo u veliku
žalost. Sada znam da to nije bilo dobro: radnja je tačno onakva kako sam to
želeo. Ne želim da bilo šta menjam jer ne znam kako to da izvedem. Već sam se
isuviše navikao na sebe.»Paolo Koeljo, «Alhemičar», PAIDEIA, Beograd, 2006.,
str.64
[4] Povratak boga iz
komunističkog izgnanstva , kaže Boris Buden
[5] Zatvaranje sistema čuveni bosanskohercegovački filozof, prof.dr Esad Bajtal
vidi kao «socio-patološko
zatvaranje u autarhiju etno-kolektivističke samodovoljnosti,
idejno-romantičarski obojene bilosti već viđenog (okoštalog, i idejno
armiranog bivanja), vodi u životno porazni izolacionizam društvenog bezizlaza”,
http://www.tacno.net/kultura/esad-bajtal-kultura-zatvorenog-drustva/
[6] Historia est testis temporum, lux veritatis, vita
memoriae, magistra vitae, nuntia vetustatis –Istorija je svedok vremena, svetlo
istine, život pamćenja, učiteljica života, glasnica starine
[7] «mi» smo oni koji
imaju znanje ali nemaju moć da promene ove uništitelje društva, a «oni» su
uništitelji koji nemaju znanje ali vladaju
novcem koji je nečijom krvlju sakupljen
[8]“laissez faire” (fr.faire – raditi; laisser –pustiti)
doslovno se može prevesti “pustite neka svako čini šta hoće i neka sve ide
svojim tokom”
[9] Karl L. Poper,
«Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji – 1.Čar Platona», BIGZ, Beograd,
1993., str.177.
[10] F.Dostojevski, „Zli dusi”,I, str.31., u Đuro Šušnjić, „Cvetovi tla“, Čigoja štampa, Beograd,
1995., str.168
[12] Najl Ferguson, Civilizacija,Službeni glasnik, Beograd, 2013., str. 116.
[13] Konrad Paul Liessmann, „Teorija
neobrazovanosti“, Naklada Jasenski i Turk, Zagreb, 2008., str.101.
[14] Ibid, str.74.
[15] Karl R.Poper
«Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji – 1.Čar Platona», BIGZ, beograd,
1993., str183.
Primjedbe
Objavi komentar