ŽIVOT JE RINGIŠPIL

Laganim koracima ide ka svojoj pedesetoj. Trebalo bi da bude zadovoljna svojim životnim učinkom – dvoje krasne dece   koji su postali svoji ljudi, muškarac koji je voli i misli da je   razume, mada nije uvek sigurna da je poznaje, a kamoli razume. Oni koji je poznaju misle da je puno postigla u svojoj karijeri, a ona, šta ona misli? Ona je nezadovoljna. Čime je to ona nezadovoljna? Da li uopšte zna da da odgovor na takvo pitanje? Kada promišlja na ovaj način, čuje reči svoje rigidne majke «ti si besna» . Te reči obično prati   napuštanje prostorije jer to je način ispoljavanja ljutnje zbog njenog «besa». Opisana scena je zapravo temelj nerazumevanja na koji su se godinama lepili naizmenično   cigle i malter. Iskažete svoje mišljenje koje se ignoriše ili svim silama uguši u korenu i bunt se zataška. Problem je samo prividno rešen, ali se o posledicama ne razmišlja. I tako uporedo sa završavanjem krova, nezadovoljstvo raste i na kraju kulminira. Nije život zam...

"Još i danas teku suze jedne žene...", peva Mišo Kovač. Sigurna sam da svaka od vas često pevuši ove stihove. Da li je teško, lepo ili izazovno...kako je to biti žena? Jeste li poželele da imate sadašnju pamet, a neku godinicu manje? Da li bi nešto promenile? Da li bi Vaši izbori bili isti? Da li bi suze opet lile zbog gluposti, za koje niste znale da su gluposti? Prošle su godine, prošlo je vreme, Vi niste više one cure sa punim koferom problema, neprospavanim noćima, nemirima i strahovima dečijih odrastanja. Mi smo sada žene koje su naučile da se raduju svakom novom danu, jer svesne smo da je svaki dan naš veliki poklon. Te  "borice", nesavršena tela, problemi sa stomakom ili širim kukovima, pa baš nas briga, savršene smo!? Kremice, pilinzi, bakini saveti...kako smo sretne, sve nam je na dohvat ruke, ŽIVELA INFORMATIČKA REVOLUCIJA! Sve Vam ovo pišem da bi sa Vama podelila novost -od danas imam novu prijateljicu ili ne-prijateljicu, ne znam kako bi trebalo da je ...

Da li spadate u grupu onih koji od malih nogu slušaju kako im se govori: "Ćuti! Nije vreme da kažeš šta misliš. Bolje je da ćutiš!"?  Kada se rodimo ućutkuju nas da ne plačemo. U ranom detinjstvu uče nas da ćutimo dok drugi govore kao znak lepog vaspitanja, kućnog odgoja. Inače je jako važno šta će drugi reći, šta će misliti o nama. Važno je roditelje ne obrukati!  U školi nas uče da ćutimo dok učitelji govore. U mladosti nas uče da ćutimo jer nije vreme da se kaže, neki opasni vetrovi stalno pušu. Završimo škole u nadi da će nas posao čekati, a onda opet nailazimo na "Ćuti, nemoj da se buniš, tako posao nigde nećeš dobiti." Usput dobijete i objašnjenje zašto je dobro ne buniti se - ljudi ne vole da im se suprostavljate. Zamislite, tamo neko ne voli...a šta ja ne volim, ko mene uopšte pa pita? A onda se udate ili oženite i opet neko zarad neke utakmice ili filma, kaže vam - Ćuti!  Pa dobro, da li to život treba da prođe u tišini?  E sada ja Vama postavljam pitanj...

Juče je u Mostaru završena međunarodna konferencija "Bosna i Hercegovina između Daytona i Bruxelesa: Od Daytonskog sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju"u organizaciji Paneuropske unije, koja ove godine slavi 20.godina svoga rada u Bosni i Hercegovini. Konferencija je izazvala veliku pažnju javnosti. G.Alain Terrenoire, predsjednik Međunarodne Paneuroske unije, vrlo oštar u svom izlaganju, ali sa puno prava jer Dayton nije napravljen da bi trajao 20.godina. Istakao je da u Bosni i Hercegovini nedostaje Evrope, ali nedostaje Evropa koja se potvrđuje, koja postoji i za sebe i za druge. Potreba za povezivenjem različitosti je prioritet. "Ovo je opasan svet, svet koji nam preti. Na granicama Evrope imamo ratove".  G.Tonino Picula, zastupnik u Europskom parlamentu, postavio je pitanje - Kakva je budućnost Evropske unije? Kakva će EU dočekati Bosnu i Hercegovinu? G.Picula je postavio jedno od ključnih pitanja, jer ako idemo u nekom pravcu, zar nije potrebno postaviti...

Prenosim Vam svoj rad pisan za konferenciju u Opatiji. Pitanje interkulturalne komunikacije osnov za uspostavljanje dijaloga na našim prostorima.  Sažetak: Poslije velikih patnji, nesreća, opčinjenosti strahom, mržnjom i nepovjerenjem, nacionalnom i vjerskom ostrašćenošću, postavlja se pitanje postoji li za uspostavljanje interkulturalne komunikacije dovoljno tolerantnosti na prostoru bivše Jugoslavije? U vrijeme prijelaza iz socijalizma u kapitalizam, socijalno je uništen pojedinac, što je rezultiralo jačanjem kolektivnog identiteta. Pripadnost zatvorenoj zajednici ojačalo je mržnju prema svemu nepoznatom i neizvjesnom. Prisjetimo se Dvornikovića: „Naš čovek u suštini poznaje samo obe krajnosti: apsolutnu veru i zanos ili duboko nepoverenje i odvratnost“. Vladajuće elite opstaju na manipulaciji emocijama, šireći ideologiju nacionalne pripadnosti. Nažalost, politička neosviještenost i zavedenost idu i dalje pa tako uzrokuju i antagonizam unutar istog naroda dokazivanjem lokal...