Sažetak
Nemoguće
je uspostaviti standarde, podizati kvalitet i očekivati kvalitet u vremenu
partijske birokratije, vladine birokratije i njene težnje da odluke donosi sama
bez znanja i uticaja akademske zajednice. Izmanipulisana javnost i okupirani
mediji su najveći saveznici vlasti. Zavisnost od vlasti onemogućava
uspostavljanje iskrene i spontane komunikacije. Komunikacija je jednosmerna,
razgovor je neravnopravan. Ovako jednosmerna, podrazumeva razgovor jačeg sa
slabijim, pametnijeg sa manje pametnim, iskusnijeg sa manje iskusnim. A kod nas
u visokom obrazovanju to izgleda ovako – ministri obrazovanja su „jači“ od
akademske zajednice jer imaju političku moć, inteligencija je merljiva
kategorija i o njoj nećemo diskutovati, a istina je da se ministri ne mogu baš pohvaliti
iskustvom u visokom obrazovanju. Epilog ovakvog stanja je vulgarizacija
sistema, izazivanje haosa i širenje dezinformacija koje su produkt ogromnog neznanja i
nerazumevanja. Vulgarizacija sistema otvara pitanje društva diploma. Korupcija
je prateći element vulgarizcije koja izaziva nezadovoljstvo kako u akademskoj zajednici, tako i među
mladima. Produbljuje se jaz na tržištu
rada i otvoreno je bolno pitanje svakog ozbiljnog društva – odliv mozgova. Ovako
poremećeni odnosi vode opštoj društvenoj neizvesnosti i produbljivanju
društvene krize koja neminovno otvara pitanje kulture, etike i morala. Baš kako Hana Arent govori „politika i istina
su u prilično lošim međusobnim odnosima“.
Ključne reči:
politička moć, komunikacija, istina, obrazovanje
1.UVOD
Govoriti o istini
i laži u akademskoj zajednici, u ovom slučaju Bosne i Hercegovine, nemoguće
je a ne komparirati čitav prostor bivše Jugoslavije. Uključivanje čitavog
prostora nije žal za prošlim vremenima, kao ni politički zanos, već istina da se raspadom velike države nije ništa
dobilo, samo se puno izgubilo. Izgubio se život, kao najvrednija tekovina
društva, izgubila se porodica kao ćelija društva koja iznad svega ima vaspitnu
ulogu. Pa šta je onda ostalo? Kod onih koji su preživeli, ostale su želje za nekim mirnijim putevima, nada za
boljim sutra i vera u Boga ili u sebe da se istraje na putu koji ne da ne
obaćava ništa, već samo otvara rane sećanja, žali i boli za nečim što je moglo
biti, a nije bilo, niti će biti. Trenutak koji je opredelio ovakav naslov je zapravo
samo sublimacija jednog vremena sa proživljenim iskustvima koje živi u meni. Izmeštena iz svoje matice,
oslobođena emocija, mogu komparirati i donositi svoje sudove. Ne bojim se polemike, jer sam naučila da „činjenična istina kao i sve
druge istine, odlučno zahteva da bude priznata i ne dopušta debatu...“[1] Ne mogu zašuteti jer sam živa, ne plašim se
javne reči jer bi to značilo prihvatanje kolektivizma koje se baš ne može
pohvaliti svesnošću. Ozren Žunec
govoreći o istaknutom filozofu Danku Grliću i o vremenima koja su tragala za
znanošću i istinom, zapaža da se svet promenio. „... društveni i duhovni život
postali su neprepoznatljivi u odnosu na vrijeme prije dvadeset godina. Jedna od
dobrih – i vjerovatno spasonosnih – strana ljudske naravi je prilagodljivost
novome; bez te bismo se sposobnosti, osobito u vremenu brzih i drastičnih
promjena, našli ubrzo paralizirani i bez mogućnosti sudjelovanja, pa čak i
preživljavanja. Ali prilagodljivost novome nosi u sebi i opasnost da se u
kontinuiranom, gradualnom prilagođavanju izgubi iz vida ishodište, naša
nekadašnja uvjerenja, nadanja i stremljenja, te da sadašnjost postane
samoopravdana norma čiju „prirodnost“moramo prihvatiti kako bismo održali barem
privid našeg trajnog identiteta, pa makar pritom morali falsificirati vlastitu
prošlost“[2]
Godinama
izučavam dela Hane Arent i ne mogu, a i ne želim da poreknem da sam pod
izuzetnim dojmom njenog dela „Istina i laži u politici“. Ivan Vejvoda pišući
predgovor za knjigu[3]
ukazuje na dva načina mišljenja Hane Arent: „prvi, koji je stvarno politički,
jer je usmeren ka raspravi i među građanima sa različitim pogledima na
zajednički svet; i drugi, filozofski, jer je usamljen i usmeren ka istini“.[4]
U ovom tekstu
raspravljaćemo o utjecaju politike na kreiranje obrazovanja, kao i njene moći
koje otvaraju pitanja istine i obmane u visokom obrazovanju, utjecaju medija na
javnost, kao i utjecaja akademske zajednice na neobrazovanu javnost i svesnu
manipulaciju radi postizanja svojih ciljeva. Priča o društvu koje suštinski
želi da se sakrije pod plašt tradicije, o njegovom licemerstvu i koketiranju s
Evropom.
2.VREME
– SAVEZNIK ILI PROTIVNIK
Prošlo je nešto
više od dve decenije od raspada Jugoslavije. „Elitni“ kompleks pripadnosti
Evropi nije doneo puno dobrog. Utopijska obećanja naših usrećitelja završila su
se loše. Podaci koji su javnosti dostupni govore da je oko 130.000 ljudi
ubijenih i nestalih, oko 116.692 izbeglica, a 23.231 interno raseljenih,
silovano oko 60.000 žena, prema podacima Istraživačko-dokumentacionog centra[5],
ubijeno je 3.372 dece, od čega najviše u Sarajevu i istočnoj Bosni. Provala
iracionalne mržnje, zločini, nasrtanja na ljude, klanja, etničko čišćenje,
krađa imovine - nema racionalnog objašnjenja. Po mišljenju američkog filozofa
Ričarda Bernstina, suštinu političke filozofije Hane Arent čini kritika radikalnog
zla. Daje nam deo odlomka sa poslednjih stranica knjige Izvori totalitarizma, gde Hana Arent sumira svoju užasnu priču o
erupciji totalitarizma u dvadesetom veku i izjavljuje: „Sasvim je u skladu sa
čitavom našom filozofskom tradicijom to što ne možemo da pojmimo „radikalno
zlo“; ovo važi i za hrišćansku teologiju, koja je čak i Đavolu dala nebesko
poreklo, i za Kanta, jedinog filozofa koji je, skovavši izraz „radikalno zlo“,
morao makar da pretpostavi njegovo postojanje, mada ga je odmah racionalizovao
u predstavi o „izopačenoj zloj volji“, koja bi se dala objasniti razumljivim
motivima. Tako mi, dakle, nemamo nikakvu potporu kada pokušavamo da razumemo
fenomen koji nas suočava sa nadmoćnom stvarnošću i koji ruši sva nama poznata
merila. Samo se jedna stvar čini jasnom: možemo reći da se radikalno zlo
pojavilo zajedno sa sistemom u kom su svi ljudi postali podjednako suvišni.
Manipulatori ovog sistema veruju u sopstvenu suvišnost koliko i u suvišnost
svih drugih, a totalitarni dželati su tim opasniji što ne haju za to da li su i
sami živi ili mrtvi, da li su ikada živeli ili možda nikada nisu ni rođeni.
Fabrike leševa i pećine zaborava opasne su zato što se danas, sa sve većom
prenaseljenošću i sa sve većim brojem beskućnika, mase ljudi stalno smatraju
suvišnim, bar sa strogo utilitarnog stanovišta. Političke, društvene i
ekonomske tendencije širom sveta su u dosluhu sa totalitarnim institucijama
koje služe tome da ljude čine suvišnima. Arent dalje iznosi upozorenje:
Totalitarne ideje mogu itekako da nadžive pad totalitarnih režima; njihova
iskušenja će se javljati kad god se učini nemogućim da se politička, društvena
ili ekonomska beda ublaži na način dostojan čoveka“.[6]
Vukašin Pavlović ukazuje da Hana Arent koren radikalnog zla ne traži u ljudskoj
prirodi i njenim greškama već u osobenom totalitarnom političkom poretku.[7]
U Dosijeu „Rat i
brojevi“, Ozren Kebo skrećući pažnju na
snagu brojeva, govori “Nažalost, znamo da često nije tako: i brojevi su
podložni manipulacijama, raznovrsnim, manje ili više prikrivenim ciljevima i
ciljanim iskrivljavanjima“.[8]
Nakon svog ovog
užasa, strahota, neshvatljivosti, neopravdanosti, prezira i mržnje, trebalo je
počistiti svoja dvorišta, kako Viktor
Igo kaže „dosta je ljudi koji nas upropašćuju zato što su tobože spasioci“.
Put koji smo
želeli ili pak mislili da je to jedini i pravi put, napokon se otvorio. Evropa
je bila spremna. Zapad je bio faciniran fascinacijom istočnoevropskih aktera
zapadnom demokratijom. Međutim, ono pravo pitanje je čime smo mi to bili zaista
fascinirani? Slobodom govora, hipi pokretima, velikim neboderima, skupim
automobilima, nekim užurbanim licima koji nikako da stignu na svoja odredišta?
Jesu li to nas u određenom trenutku preplavili filmovi koji su imali za cilj da
pokažu neki drugi svet? Da li je ovde reč o slepom verovanju da je Zapad svet blagostanja? Ne daj Bože da
prizovemo istoričare da nas vrate civilizaciji. Zar zapadna civilizacija jednom
već nije opadala i propala? Najl Ferguson, jedan od najuglednijih britanskih
istoričara postavlja pitanje „Da li su opadanje i propast prateća sudbina i ove
Zapadne civilizacije? U demografskom smislu, stanovništvo zapadnjačkih društava
odavno je manjina stanovništva sveta, ali se danas jasno smanjuje“.[9]
Svaka dalja rasprava bi otvorila ozbiljna sukobljavanja Istoka i Zapada, no na
našu žalost ili na našu sreću, kod nas ne postoji još toliko razvijena
politička zrelost ili svest, za zadiranjem u
duboku prošlost. Kako Ferguson kaže “I mada je ta prošlost gotova, iz
dva razloga je nezamenljiva za naše razumevanje o tome šta doživljavamo danas i
šta je pred nama sutra i u nadalje“.[10]
Mi danas vidimo
samo jedan put, samo jedno moguće uređenje, mi danas težimo demokratiji. Ne
videći drveće od šume, grčevito se borimo da uspostavimo demokratiju, iako nam
sa Zapada poručuju, nema demokratije bez kapitalizma. I tu se otvara pitanje
našeg znanja o demokratiji. Verujemo da ona podrazumeva samo institucionalno
uređenje, a i to je razumljivo jer komunizam nije svima davao podjednaka prava.
Međutim, jesmo li spremni na poštovanje određenih vrednosti, kao što su kultura
dijaloga, tolerancija... šta je sa zahtevom demokratije koji insistira na
političkoj kulturi? Institucionalno
uređenje nije teško sprovesti jer Evropa pomaže u modernizaciji, ali ovaj drugi
aspekt ide znatno sporije. I sada nakon dvadeset tri godine od raspada bivše
Jugoslavije, mi se ni u jednoj od novostvorenih država ne možemo podičiti
kulturom političara, ne ponašaju se baš kao prave demokrate. Nije vidljiva
spremnost za brži razvoj. U mentalitetu naroda ovog prostora je krutost,
rigidnost, samoljublje. Ako bi zašli i u Dvornikovićevu Karakterologiju
Jugoslovena, verovatno bi dobili sve odgovore, a samim tim pomogli i onima
kojima težimo da nas razumeju.
Upravo taj
raskol između naših posmatrača koji pokušavaju da nas uvedu u red i nas kao
aktera koji nismo baš svesni zadataka koji se pred nas postavljavaju, implicira
i raskol u pojmu demokratije. Boris Buden je mišljenja da se taj pojam raspada
na ideal koji se očito nikada ne može dosegnuti i na nesavršenu realnost što od
njega odstupa[11].
Ističe promišljanje istaknute slovenačke
filozofkinje, Jelice Šumič Rihe, da demokratija može biti trezvena ili
naivna. Trezvenog demokratu vide kao nekoga ko je potpuno svestan nesavršenosti
demokratske stvarnosti. „On ima i predstavu o potencijalu za poboljšanje
inferentnu demokratskom sistemu i takoreći ne gubi ni jedno ni drugo iz vida,
ni stvarnost ni ideal, ali je u poziciji da ih diferencira i da ideal uvek
iznova podvrgava ispitu realnosti. Čini se da se demokratska trezvenost sastoji
u tom zuzdavanju demokratskih ideala“.[12]
Na drugoj strani je naivni demokrata koji meša svoju idealnu sliku o
demokratiji sa njenom realnošću. Upravo je ta utopijska priča o demokratiji
iskorišćena od strane nemuštih
političara kao sredstvo manipulacije nad ovim
jadnim, napaćenim narodom.
Epilog raspada Jugoslavije asocira me na Krvavu bajku, Desanke Maksimović „..od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu. Bilo je to u jednoj zemlji seljaka na brdovitom
Balkanu...“. Naše bolesti su: erupcija nacionalizma, paganstvo,
promašene investicije, loše završene privatizacije, korupcija u
zdravstvu, pravosuđu, iz dana u dan sve veći broj nezaposlenih, lutanja u obrazovnim reformama.
Radio Slobodna
Evropa je radila na temu „Dvadeset godina od pada bastiona prema Zapadu“. O
stanju u svojim država govorili su politički i ekonomski analitičari, ugledni
profesori univerziteta, nekadašnji članovi vlada. Ovde ćemo pomenuti samo neke
od njih kako bi dočarali alegoriju urušenog društva. Zoran
Stojković, profesor na Fakultetu političkih
nauka u Beogradu, kaže da je Srbija nakon dve decenije tranzicionog tumaranja
još uvek slaba, nedovršena, u kandžama klijentelizma, monopola i partijskim
nagodbama zarobljena država. Istoričar Dubravko
Lovrenović, ističe da je pad komunizma kao završetak jedne i ulazak u drugu
istorijsku epohu, umesto da pokrene napred, vratio Bosnu i Hercegovinu daleko u
prošlost.“...tako je pad Berlinskog zida prije 20 godina, po mom dubokom
uvjerenju, nas vratio 100 i više godina unatrag, da utvrdimo gradivo koje smo
preskočili u XX stoljeću“ (D. Lovrenović). Iz stručnog ugla o poražavajućem
stanju u privredi govorila je Svetlana Cenić, ekonomski analitičar. „Bosna
i Hercegovina je ušla u tranziciju, a da pre toga nije uspostavljen pravni
sistem, niti smo imali obučene menadžere, poslovne ljude koji znaju poslovati u
slovima tržišne ekonomije, nego se krenulo u privatizaciju po svaku cenu, a da
ništa nije urađeno u uspostavi pravnog sistema, pravne države, funkcionalne
države, njenih funkcionalnih institucija, koje bi mogle da zaštite imovinu, da
smanje nivo kriminala i korupcije koji je zaista pratio čitav taj proces
tranzicije.“ Hrvatska koja u trenutku kada je tema rađena, bila pred ulaskom u
EU, samim tim imala je najviše i pomaka na bolje, ali svi sagovornici su
složeli u jednom , najviše zamerki ima na prava iz rada. Profesor Branko Caratan
sa Fakulteta političkih znanosti kaže:
„Uspostavljen je funkcionirajući višestranački sustav i uveden je tip
liberalne demokracije. Međutim, u praksi to je nedovršen projekt. Postoji puno
pukotina, puno nedovršenih tema u praksi... Problem
za tranzicijske zemlje je prije svega u tome što su one morale prihvatiti
tržišnu ekonomiju, a istovremeno su upale u socijalne probleme. Tržišna
ekonomija je otvorila socijalnu provaliju. Stari sistem socijalne zaštite je
bio uništen, a novi nije bio stvoren. Tako su tranzicijske zemlje imale
konzervativniji oblik kapitalizma nego zemlje zapadne Evrope“. Jedino se u
Crnoj Gori ništa suštinski nije promenilo. Papirnate reforme se uredno vode –
usvajen je veliki broj evropskih normi ali se ne primenjuju. Građani još uvek
traže rešenja za probleme od države. Sociolog i politikolog Srđan Vukadinović ističe:“ Ne treba očekivati da tranzicija svijesti
crnogorskog društva ide tako brzo. Ona još uvijek živi u nekom vremenu od prije
dvadesetak godina, kada pojedinac nije bio neka individua, u smislu da bude
nosilac političkog i ekonomskog života, da sam brine o svojoj sudbini, nego je
ipak neko brinuo za njega. Tu su osnovne greške napravljene u crnogorskoj
tranziciji. Kada smo vršili ispitivanja i pitali građane - da li su za promjenu
sistema - svi su bili za, ali iza toga ih nikada nismo pitali - da li su za
tranziciju i poštovanje pravne države, pri čemu oni treba da ostanu bez posla.“[13]
2.POLITIKANSTVO I TA NAJOZBILJNIJA STVAR NA SVIJETU
Otvoriti ovu
temu znači otvoriti čitav lanac odgovornosti. Pre nego se otvori lanac odgovornosti treba postaviti pitanje svesti. Jesmo li mi
svesna ili nesvesna bića? Činimo stvari,
pravimo izbore, donosimo odluke koje pri
zdravoj pameti ne bi doneli.[14]
Po Frojdu, čovek je nesvesno biće koja
nema mogućnost odlučivanja, ne donosi racionalne odluke , pa čak i ne vlada
sobom. Na drugoj strani je tradicijsko gledište, po kome je čovek svesno biće
sa slobodnom voljom, mogućnošću slobodnog odlučivanja i izbora. Ako se
suprostavimo Frojdu i stanemo u odbranu tradicijskom gledištu, kako ćemo onda dati
odgovor Ivi Andriću na postavljeno pitanje „Zašto balkanske zemlje ne mogu da
uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih
predstavnika?“[15]
Političke elite ovih prostora to ne dozvoljavaju. Svet je rezervisan za njih.
Ali te naše „elite“ mi opet biramo i od
njih pravimo „elite“. No, ipak ne pripada tu sva zasluga samo nama, mediji nam
puno pomažu. Njihova moć je velika i po njihovoj meri se oblikuje stvarnost. Za
mnoge ljude mediji su jedini način komunikacije sa spoljnim svetom i zbog toga
im se bezuslovno veruje. Poznati
sociolog kulture dr Ratko Božović kaže da televizija formira životne stavove i
životni stil. „...ne treba zaboraviti da mediji zapravo više rade za tajnost
nego za javnost. Jer, iza svakog medija stoje neki tajni interesi koji oblikuju
javnost i stvarnost. Problem je u tome što većina ljudi nije slobodna, nego su
ili podanici ili prodanici“.[16]
Prodali su se politici. Zašto? Nisam sigurna da
naši političiraju uopšte znaju šta znači baviti se politikom?! I nakon
dve decenije od raspada Jugoslavije, nismo naučili da bavljenje politikom nosi
ličnu odgovornost. Priče o neophodnim promenama i opštim interesima slušamo i
od opozicije i od vladajućih, s tim da je trenutna vlast pokazala kako se vrše promene i kakav
je opšti interes. Na kraju i kada se ujedine u cilju opšteg interesa, opet
pobeđuje lični interes iznad kolektivnog. I tako mi dobijemo ministre (franc.:
sluga, iz lat.) koji služe partijama[17],
a mi služimo i ministrima i partijama.
2.1.
Obrazovanje – ta najozbiljnija stvar na svetu
2.1.1.Obavezno obrazovanje u Bosni
i Hercegovini
Federalno
ministarstvo obrazovanja i nauke je imalo obavezu da podnese Vladi Federacije u toku 2013. godine,
izveštaj „Analiza uzroka nepohađanja, napuštanja i smanjenja broja učenika u
osnovnim školama u Federaciji Bosne i Hercegovine“[18].
Cilj ovakve analize je bio praćenje pohađanja obaveznog obrazovanja u
Federaciji Bosne i Hercegovine, kao i otkrivanje uzroka zbog kojih deca ne
pohađaju obavezno osnovno obrazovanje. Za Analizu korišćeni su podaci UNICEF-a,
Federalnog zavoda za statistiku, kantonalnih ministarstava nadležnih za
obrazovanje, te relevantni i drugi izvori. Ispitivanje je pokazalo da u
Federaciji Bosne i Hercegovine, 97,2%
dece pohađa obavezno osnovno obrazovanje. Podatak je vrlo približan i sličan
podacima iz regije, međutim, ovo je već alarm za odgovorne koji treba da vode
računa o budućnosti jedne zemlje. Podaci pokazuju da oko 20% dece se ne upisuje
na vreme (6. godina) u osnovnu školu, što se podvodi kao „odgođen upis“. Razlog za ovakva nečinjenja su ne loša, nego
nikakva komunikacija. Kao da ne postoji
komunikacija između vlasti i naroda, jer smisao komunikacije i jeste
sadržan u razmeni poruka, čije su funkcije upozorenje, savet, informacija,
ubeđivanje, izražavanje mišljenja i uživanje. Kreatori obrazovnih politika šalju poruku školama, ali od škola
ka roditeljima, ka konzumentima se javljaju šumovi. Izostanak komunikacije
otvara pitanje kulture, tradicije, medijske manipulacije idejama i političke
indoktrinacije.
Analiza
Federalnog ministarstva je došla i do podataka da i pored stope obuhvata dece
osnovnim obrazovanjem u Federaciji Bosne i Hercegovine, određeni broj dece ipak
ostaje izvan školskog sistema. To su kategorije Roma, deca iz ruralnih područja
i deca sa posebnim potrebama. Deca
pripadnici romske nacionalnosti, su najugroženija kategorija, čak 31% dece
romske nacionalnosti u Federaciji Bosne i Hercegovine ne pohađa osnovnu školu.
Međutim, ono što je zabrinjavajuće, a to je odnos lokalnih zajenica prema ovoj
deci. Podaci govore da samo ¼ škola koje su bile obuhvaćene ispitivanjem vode
evidenciju o broju dece koja treba da pohađaju obavezno osnovno obrazovanje, a
da samo 1/5 škola vodi evidenciju o broju dece koja su napustila školu. Ostale
škole misle da to nije njihov problem i ne vode evidenciju. Ako nije njihov
problem, postavlja se pitanje čiji je to problem, čiji su problem deca koja
nisu u mogućnosti da se obrazuju. I opet pitanje odgovornosti - ko je odgovoran
za nezbrinutu ili napuštenu ili neobaveštenu
decu, ili decu koja nisu u mogućnosti da redovno pohađaju osnovnu
školu?
Iako Univerzalna deklaracija o ljudskim
pravima kaže da je osnovno obrazovanje obavezno, Konvencija o pravima deteta
koja je navedena u Aneksu I Ustava Bosne i Hercegovine, takođe proglašava
osnovno školovanje obaveznim i besplatnim za svakoga, i u domaćem zakonodavstvu
je takođe propisano da je osnovno obrazovanje obavezno, naša realnost je nešto
drugačija.
Ovakav vid
reforme, uvođenje devetogodišnjeg obaveznog obrazovanja imao je za cilj
reorganizaciju školskog sistema radi njegovog što efikasnijeg doprinosa
ekonomskom oporavku zemlje. Tako osavremljen obrazovni sistem je podrška
razvoju demokratije u zemlji, kao i podrška evropskim integracijama. U demokratiji koju mi danas uživamo, ovakvo nezrelo ponašanje aktera uključenih u
obrazovanje se može objasniti samo kao oblikovanje mentalnih sklopova
isključivosti. U našoj javnosti, svest o
obrazovanju još uvek je opterećena nizom predrasuda. „Otvoren i fleksibilan
sistem obrazovanja je u odnosu na izolovane sisteme kompleksniji i zahtevniji
za sve neposredne učesnike školskog života. Dinamičnost modernih društava,
promenljivost potreba korisnika obrazovnih usluga i novo razumevanje uloge
obrazovanja pred nastavnike i zaposlene
u okviru sistema obrazovanja postavljaju zahtev novih kompetencija. Od
nastavnika kao noseće figure obrazovanja, traži se da budu otvoreni za promene
u paradigmama obrazovanja, ciljevima, formama, sadržajima i metodama nastave i
učenja, naučnim saznanjima. Posebno sa velikim izazovom suočavaju se nastavnici
čiji se spektar učenika menja i širi – uključujući decu sa posebnim potrebama,
romsku decu, decu iz zabačenih ruralnih području, prerasle osnovce“.[19]
Očekivanja od nastavnika da u vremenima ekonomskih turbulencija, ekonomske
nestabilnosti preuzmu odgovornost je ozbiljan zahtev. Neophodno je da
informisanje o promenama u obrazovanju vrši i obrazovanje šire javnosti o samom
obrazovanju. To zahteva posebno obrazovanje za odnose s javnošću, za koje
visoka stručnost u ovoj zemlji još ne postoji. Verovatno bi uvođenje strukovnih
studija novinarstva, novih programa za obrazovanje novinara omogućilo
uspostavljanje reda u politici izveštavanja.[20]
Na primeru
uvođenja devetogodišnjeg obrazovanja, očito je kako država koketira sa Evropom,
a manipuliše sa javnošću.
Analiza je
pokazala da se trend upisa u prvi razred osnovnih škola u federaciji Bosne i
Hercegovine za period školske 2008/9 – 2012/13. godina, na osnovu zvaničnih
statističkih podataka, smanjio za 2.017 učenika u odnosu na školsku 20012/13.
što izraženo u procentima iznosi 8,76%.
Suočeni sa ovakvim podacima ne smemo pasti u zamku politikanstva i
prihvatiti izgovore da je ovaj trend smanjenja isključivo problem smanjenje prirodnog priraštaja. Smanjen
prirodni priraštaj je zasigurno uslovljen lošom ekonomskom politikom, koja
proizvodi socijalu, a ne željenu socijalnu državu. Prema Anketi o radnoj snazi
iz 2012. godine, stopa nezaposlenosti mladih u Bosni i Hercegovini je najveća u
Evropi i iznosi 54,3%[21] Prema prirodi stvari, oni su upravo ta
kategorija koja treba da planira porodicu, a državna politika im to ne
onemogućuje. Ulaganje u mlade je sigurno jedna od najboljih investicija svake
države. Podsetimo se samo Finske[22]
čije je sprovođenje reforme opšeg obrazovanja zahtevalo političke kompromise.
Erkki Aho, predsednik Nacionalnog odbora za opšte obrazovanje (1973.-1991.) u
Finskoj, ukazuje na profesora Pauli Kettunen po kome je Finska izgrađena na
tri politička ideala: ostavštini oslobođenih seljaka, duhu kapitalizma i
utopiji socijalizma. „Jednakost, učinkovitost i solidarnost, osnovna načela tih
ideala, spojila su se u konsenzus koji ih je međusobno obogatio“. Erkki Aho je
smatrao da su ta načela koren temelja na kome je zasnovana finska obrazovna
politika. [23]
Po Ustavu Bosne
i Hercegovine, Bosna i Hercegovina je demokratska država, a po pitanju ljudskih
prava i temeljnih sloboda koje su Ustavom zagarantovane, Bosna i Hercegovina bi
trebalo da bude i socijalna država jer jamči pravo na privatni i porodični
život, dom i poštu, pravo za zaključivanje braka te osnivanje porodice, pravo na obrazovanje, slobodu mišljenja i izražavanja. Po definiciji socijalne države
je da između ostalog osigura da svi građani bez razlike statusa ili klasa mogu
ostvariti najbolje moguće raspoložive standarde zavisno od nivoa socijalnih
usluga. Imajući u vidu ove činjenice, očito je da se demokratijom zamagljuju
oči javnosti, jer ovo nije demokratija, već prevara u ime interesa političkih
elita.
2.1.2.Srednje obrazovanje u Bosni i
Hercegovini
Govoriti o
srednjem obrazovanju u Bosni i Hercegovini je nezahvalno, s obzirom na
činjenicu da postoji 14 različitih obrazovnih politika, koje su u nekim
slučajevima i suprostavljene. Imajući u vidu nadležnosti pojedinih institucija[24],
pokazuje se sva slabost kordinacije različitih subjekata obrazovnih vlasti.
Tako decentralizovan sistem pokazuje niz problema u hijerarhiji nadležnosti,
delegiranju odgovornosti i međusobnoj komunikaciji. Podeljenost srednjeg
obrazovanja na opšte i stručno obrazovanje, otvara pravac razvoja od gimnazija
ka fakultetima, a kod stručnih škola, postoji mogućnost izbora – ka fakultetima
ili ka tržištu rada. U svakom slučaju, ne moguće je gimnazije, kao ni srednje
stručne škole izopštiti iz sfere tržišta rada. Gimnazije imaju obavezu stalnog
reformisanja, uvođenja novih programa koji su kompatibilni sa fakultetima i
zahtevima koje diktira svet rada. Federalno ministarstvo obrazovanja i
nauke izradilo je Analizu upisne
politike u srednjoškolskom obrazovanju u Federaciji Bosne i Hercegovine s
aspekta potreba tržišta rada[25]
za 2013. godinu, gde je konstatovano da je ovakav vid reforme izuzetno spor u
„pogledu modernizacije nastavnih planova i programa“. Modernizacija države,
njena orjentacija ka modernim tehnologijama, utiče na inoviranje ciljeva
stručnog obrazovanja u Bosni i Hercegovini, a time se i približavamo evropskim
zemljama. Zbog toga stručno obrazovanje zahteva jačanje stručnog znanja,
sticanja sposobnosti i veština, kao i veće fleksibilnosti u savlađivanju
zahteva u svetu rada i društvu, kako bi bilo što bezbolnije uključivanje mladih
u modernizaciju društva. Prema podacima tržišta rada, nažalost, najveća stopa
nezaposlenosti je među mladima od 15 do
24 godine i iznosi čak 63,1%[26].
Prema zbirnim podacima za Bosnu i Hercegovinu, u strukturi nezaposlenih najveći
udeo čine lica sa završenim III stepenom stručne spreme – 34,82%, zatim slede
nekvalifikovani radnici sa 30, 08%, a zatim lica sa srednjom stručnom spremom
IV stepen – 25,01%, zatim dolaze lica sa univerzitetskim obrazovanjem (VSS)
5,51%, polukvalifikovanih radnika ima 2,11%, lica sa višom stručnom spremom
(VŠS) 1,38%, visokokvalifikovanih radnika ima 0,72% i na poslednjem mestu su
osobe na nižom stručnom spremom – 0,35%.[27]
Podaci govore da je najviše nezaposlenih sa III i IV stepom stručne spreme, što
znači da iz škole izlaze učenici koji završavaju na tržištu rada, sa
zanimanjima koja nisu potrebna bosansko-hercegovačkoj privredi. Posledično,
strukturnoj nezaposlenosti imanentna je deprofesionalizacija – gubitak znanja i
osposobljenosti za rad. Ispravljanje ovakvog stanja zahteva dodatna finansijska
ulaganja u različite vidove prilagođavanja potrebama rada i zahtevima poslodavaca.
U tom smislu, pokazatelji su jasni da u Bosni i Hercegovini postoji više
stotina građana koji su, s obzirom na obrazovni profil – zanimanje koje imaju,
nezapošljivi i predstavljaju ozbiljan socijalni problem ne samo lokalnom, već i
kantonalnom, a na kraju, i državnom nivou. Istraživanje Federalnog ministarstva
je pokazalo da se srednjoškolci u najvećoj meri ne uspevaju zaposliti na
poslovima za koje su se školovali, što uzrokuje značajne nedostatke znanja i
veština potrebnih za obavljanje posla. Ovakva situacija produbljuje problem
nezaposlenosti stvarajući dugoročnu nezaposlenost. Praćenje kretanja na tržištu
rada, preko odgovarajućih institucija i njihovo analiziranje u funkciji
obrazovnih profila, standarda zanimanja, sadržaja programa, uvođenja novih
programa, njihova izmena i prilagođavanje novonastalim potrebama, uslov je za
smanjenje nezaposlenosti i stalno usavršavanje znanja.
Za reformu i
razvoj stručnog obrazovanja, ključni
koncept je razvoj socijalnog partnerstva.
Socijalno partnerstvo ne sme se shvatiti kao zadovoljavanje forme li
imitiranje razvijenih država, već kao obaveza i odgovornost za rezultate,
odnosno posledice odluka za koje se opredeljuju oni koji odlučuju. Ono
obezbeđuje kvalitet u stručnom obrazovanju i povezivanje sa svetom rada, kao i
stvaranja fleksibilnih veza među socijalnim partnerima kako na kantonalnom,
tako i na državnom nivou. Iluzija je da se socijalno partnerstvo može postići
brzo i efikasno. Odnosi kakvi se u evropi zagovaraju, ovde su u začecima. Kada je malo vitalne
privrede, malo je i partnerstva. Kada su P. Drakera pitali na koji način
tranziciju pretvoriti u prednost, odgovorio je: „Posmatrajući svaku promenu,
pazeći na svaku priliku. Promena je nešto što ljudi rade, a hir je nešto o čemu
ljudi pričaju“. Potisnuta je činjenica da rezultati dolaze od ljudskih
delovanja, ljudskog ponašanja i ljudske motivacije.
Svet rada i svet
obrazovanja moguće je povezati uspostavljanjem komunikacije za koju je važno
razumeti poslate informacije. Informacije uvek nose nova saznanja, u oba smera
treba da budu tačne, da stižu na vreme i da budu potpune. Šta to znači u našem
slučaju? Da je informacija tačna zahteva
od sveta rada jasnu predstavu o potrebama za obrazovnim profilima, a svet
obrazovanja treba da iskaže može li zadovoljiti zahtevima tržišta rada i šta je
potrebno da bi se zahtevima izašlo u susret. Da informacija stiže na vreme,
svet rada na vreme treba iskazati potrebe prema obrazovnom sistemu, jer za
pravljenje obrazovnog proizvoda potrebno je vreme. Da bi informacija bila
potpuna, potrebno je uključivanje sveta rada u svet obrazovanja sa jasnim
porukama – u kom području rada koje obrazovne profile treba razvijati, šta je
od obuka potrebno sprovoditi, koja
znanja, veštine i kompetencije treba svršeni učenik da poseduje.[28]
Opštine bi trebalo da prepoznaju da ulaganje u obrazovanje znači i njihov
razvoj i prosperitet.
Proces
globalizacije ugrožava „male“ zemlje i njihova jedina odbrana je pojačano
obrazovanje. Kao velika prepreka promenama vidi se u siromaštvu. Promene su
skupe i to je argument koji često vlast
koristi da opravda svoju neaktivnost. Najbolji primer da „male“, najčešće
siromašne zemlje jedinu šansu imaju u obrazovanju je siromašna Irska koja se
obogatila upravo uspešnim ulaganjem u obrazovanje. Irska je otvorila obrazovni
sistem u kome je uspostavljena saradnja između lokalne zajednice, tržišta rada,
poduzetnika i roditelja. Svakom učeniku i studentu je obezbeđeno besplatno obrazovanje, a
fokusirali su se na one kadrove
koji su potrebni privredi. Po završetku
školovanja, mladim Ircima je pružena mogućnost brzog zapošljavanja. Ključ
irskog uspeha je i fleksibilno obrazovanje za fleksibilno tržište rada.
Pokojni premijer
Srbije, dr Zoran Đinđić je rekao: “Formula
svake uspešne razvojne politike je stavljanje najuspešnijih resursa u funkciju
razvoja. Od ljudi moramo napraviti razvojni potencijal, a obrazovanje od
budžetskog rashoda pretvoriti u budžetsku investiciju koja će se višestruko
vratiti kroz sve vidove društva. Reforma obrazovanja je ključni test za
modernizaciju društva“
2.1.3.Visoko obrazovanje
Potpisivanjem
Bolonjske deklaracije u Bosni i
Hercegovini urušile su se vrednosti koje su krasile visoko obrazovanje. To ne znači da bolonjski
proces nije dobar, već znači da se iz nekog razloga ne sprovodi kako treba.
Ideja bolonjskog procesa koji zagovara autonomnost univerziteta, studenta u
centru obrazovnog procesa, njegovu mobilnost koja omogućava uključivanje u
nastavu i na drugim univerzitetima kako na domaćoj sceni, tako i u
inostranstvu, ne može biti loša. Mobilnost kako studenata tako i nastavnog
osoblja, podrazumeva osiguranje kvaliteta, kompatibilnost programa i
priznavanje diploma. Sve ovo nije nemoguće postići, ako smo svesni činjenice da
se Bosna i Hercegovina pre rata mogla pohvaliti zavidnim rezultatima na polju
nauke i tehnike. Trebalo je samo urušene kockice , kao puzzle posložiti i
nastaviti dalje. Nažalost, nacionalna i državna ostrašćenost su prekinuli dobru
praksu na univerzitetima. Kako kaže Davor Pavuna: „ Krivi su mentalni sklopovi
koji su iz nekog drugog doba, za ovo vrijeme nisu školovani“[29]
Nije se razumelo, a i danas, posle 10 godina od potpisivanja Bolonjske
deklaracije se ne prihvata činjenica da opredeljenje države Bosne i Hercegovine
za put ka Evropi zahteva usaglašavanje sa evropskim standardima i
zahtevima. Bivši ministar obrazovanja
Republike Hrvatske, dr Dragan Primorac
koji je potpisao pristup Hrvatske Bolonjskoj deklaraciji, značaj reformskog
procesa objasnio je na sledeći način „Zbog svoje nadnacionalne dimenzije i
mogućnosti uspostavljanja spona među nacionalnim kulturama upravo je visoko
obrazovanje temeljna poveznica u procesu ujedinjenja Evrope, a „Bolonjski
prostor“ znatno veći od trenutačnog prostora Evropske Unije“.[30]
Ozbiljne države
traže odgovore na pitanja – kako pomiriti tradicionalno visoko obrazovanje,
korporativnu kulturu i demokratiju? Uprkos šarenolikoj mešavini tradicije i istorije, većina
univerziteta širom sveta deli zapanjujuće iste ciljeve – promovisanje
društvenog, kulturnog i ekonomskog razvoja
nacije.
Dugogodišnja
politička lutanja Bosne i Hercegovine između Istoka i Zapada, tranzicija koja
prerasta u trajno stanje, jer zapravo tranzicija postoji još samo u našim
glavama, izgovor su za neprihvatanjem promena. Ekonomija nema granica, religija
nema granica, ali lokalna politika nažalost ima granica. Takvi stavovi
proizveli su jaku partokratiju gde jedna
ili dve političke stranke drže sve u rukama. Zato se pojavljuju ministri
obrazovanja koji često i nemaju ni akademsko zvanje doktora nauka, pa se tako
dešava da u pojedinim kantonalnim ministarstvima obrazovanja nema ni jednog
zaposlenog doktora nauka. Postoje visokoobrazovne institucije, egzistiraju, ali
nema ko da ih savetuje. Zato ima ko da ih kontroliše, preti i ucenjuje. Svega
ima, samo znanja nema. Vraćamo li se udbaško-policijskim državnim uređenjima,
ili možda bolje, jesmo li ih ikada i napustili? Naravno da u takvim sredinama
cvetaju korupcija i manipulacija.
Korupciju kao takvu proizvodi
sama država, u našem slučaju kantoni, jer svaki zahtev za modernizacijom
zahteva planska i permanentna finansiranja. Postavljaju se zahtevi za većom
odgovornošću i efikasnošću, kao i briga o kvalitetu. Pošto su kantoni osiromašeni, bez novca,
novac će se uzeti od studenata i tako će univerziteti opstati. Al Jazeera je objavila podatke Svetske Banke
i Instituta za za statistiku pri Organizaciji za obrazovanje, nauku i kulturu
Ujedinjenih naroda (UNESCO) o visini bruto domaćih izdataka za istraživanje i
razvoj od 2002.do 2010.godine.[31]
Istraživanje je obuhvatilo 114 zemalja. Od zemalja bivše Jugoslavije, u
istraživanje i razvoj najviše ulaže Slovenija koja se nalazi na 17 mestu
svetske lestvice. Crna Gora zauzima 31. mesto, Srbija 36, Hrvatska 40,
Makedonija 80. i na kraju Bosna i Hercegovina, 113. mesto. Države koje najviše
ulažu u obrazovanje su Izrael, Finska, Švedska, Japan, Južna Koreja, Danska,
Švajcarska, Nemačka, Sjedinjene Američke Države i Australija. Najl Fergunson u
svojoj knjizi „Civilizacija“ govoreći o nauci kao jednoj od šest ubistvenih
aplikacija za moć Zapada, iznosi neke od podataka za Izrael koji su fantastični
za tako jednu malu zemlju. „Izmeđi 1980. i 2000, broj patenata registrovanih u Izraelu iznosio je 7.652, u
poređenju sa 367 za sve arapske zemlje zajedno. Samo tokom 2008. izraelski
pronalazači prijavili su se za registrovanje 9.591 novog patenta. Ekvivalentan
broj za Iran je 50, a za sve većinske muslimanske zemlje u svetu – 5.657.
Izrael ima više naučnika i inžinjera po glavi stanovnika nego bilo koja druga
zemlja i, takođe po glavi stanovnika, proizvodi više naučnih radova. Izraženi
kao udeo u bruto domaćem proizvodu, troškovi civilnih istraživanja i razvoja
najviši su u svetu.[32]
Ferguson ističe da nemačko-jevrejski bankar Zigmund Varburg nije pogrešio kada
je u vreme Šetodnevnog rata, uporedio Izrael sa Pruskom u 18.veku. „Ostrvce
peska okruženo neprijateljima – svaka zemlja potrebuje nauku da obezbedi svoj
strateški opstanak.“[33]
Priča o
finansiranju kroz projekte EU je samo prodavanje magle jer ako iole znanja
postoji, trebamo biti svesni da su zahtevi koje postavlja EU vrlo koplikovani
imajući u vidu našu birokratiju. Niti smo obučeni, niti imamo dovoljno znanja
da „izvučemo“ novce iz fondova EU.
2.1.3.1.Studentski protesti protiv
„bolonje“ – Mi i Evropa
Zašto izdvojena
priča, kada je sve do sada pisano zajedno? Toliko smo nesretni da se i
protestni zahtevi razlikuju u svetlosnim godinama. U jesen 2009.godine, masovni bojkot studenata
danima je potresao Austriju, Nemačku, Italiju, Švajcarsku. Njihovo
nezadovoljstvo je bilo usmereno na sistem studiranja, tvrda organizaciona šema
ne ostavlja studentima mogućnost usputne zarade (ne žele ili ne mogu da se
oslanjaju na roditelje), prepune amfiteatre, tehnički loših uslova rada.
Zahtevali su veća finansijska ulaganja u
finansiranje univerziteta i ukidanje semestralnih plaćanja. Zahtevi studenata u
Zagrebu i Beogradu su bili usmereni na kritiku zakona, kritiku sprovođenja
bolonjskog procesa, visoke cene
školarina. Iako su protesti bili masovni, nisu ni nalik bili onim ideološkim studentskim
protestima iz 60-ih ili 80-ih godina prošloga veka.
A mi, nesretni,
na brdovitom Balkanu, mi se borimo protiv politikanstva. Dok se naša „elita“ ne
dogovori, pamet ove zemlje će biti zatvorena. Bosna i Hercegovina je u toku
2013. godine, dobila poziv da učestvuje u Erazmus+ programu (program Evropske
Unije- razmena iskustava u oblasti visokog obrazovanja u vrednosti od 14,7
milijardi evra), za koji su saglasnost trebale dati nadležne vlasti u oblasti
visokog obrazovanja. Kako saglasnost nije došla iz Ministarstva prosvjete i
kulture RS, Evropskoj Uniji je upućen negativan odgovor na poziv. Protest
isprovociran Erazmus + programom je bio samo kap u moru nezadovoljnih studenata. No ono što muči bosanskohercegovačke
akademce je – Bosanska „bolonja“, katastrofalni studentski standard,
nedostojni uslovi stanovanja u
studentskim domovima, mito i korupcija na univerzitetima, neandertalski sistem
predavanja na fakultetima.
Mi
smo na Marsu, a svet oko nas šeta Zemljom.
ZAKLJUČAK
Raspad bivše
Jugoslavije doveo je do homogenizacije društva, jačanja nacionalnog diskursa i
verske netrpeljivosti. Napravljeni su mentalni sklopovi isključivosti. Recidivi
totalitarizma su duboko ukorenjeni u akademskoj zajednici. Ne poštuju se
ljudska prava. Dijalog ne postoji, ne slušamo se
i ne uvažavamo. Ne razgovaramo sa ne istomišljenicima, ne prihvatamo
tuđe stavove, ne postoji empatija prema okruženju, i što je najgore – ne bavimo
se ni sobom, izgubili smo čoveka u sebi.
Ali ni toga nismo svesni. Svakodnevno slušamo o dobročiniteljstvu naših
dobročinitelja i o njihovim delima govorimo, o njihovim životima, o tome kako
je njima teško i kako se muče da nas izbave iz krize. To je ta manipulativna
moć medija koja je isključivo u funkciji politike, a sve samo sa jednim ciljem
– osloboditi običnog čoveka svakog mišljenja, učiniti mu život „jednostavnijim“.
Tako je došlo do onoga što From naziva konformizmom. Opisuje ga kao mehanizam
bekstva od istraživanja i pronalaženja sopstvene ličnosti i sukobljavanja sa
moćnim pojedincima i institucijama, koji će stati u odbranu zatečenog stanja i
time svim silama nastojati da spreče oslobađanje ličnosti. Slobodan čovek je
opasan čovek.
Sterotip koji
dominira javnosti da zbog siromaštva ne
možemo izaći iz krize je samo jedan u nizu prikrivenih zločina. Kriza je duhovno stanje, ona je u
našim glavama, kao i rat. Manipulacija
istinom je najuboitije oružje političkih moćnika. Ni ekonomski prosperitet, kao
ni najbolje obrazovanje ne mogu nam pomoći. Koren problema je politički.
Politikanstvo prisutno u demokratiji na naš balkanski način razdvaja ljude, a
politika treba da ih spaja. Don Ivan
Grubšić je rekao da je teško biti čovek u politici, a ja ovom prilikom dodajem,
teško je uopšte biti čovek. Velika je šteta što naši političari ne čitaju i ne
obrazuju se. Oni duboko veruju da su likovi u delima Meše Selimovića likovi iz
prošlosti. Za Kiplinga verovatno malo
njih zna, Hanu Arent su čitali oni koji su imali vezu sa Fakultetom političkih
nauka, a za Đuru Šušnjića, tog vrsnog sociologa čija su dela bila zabranjivana
zbog istine koju je proklamovao, nisu sigurno ni čuli.
Živimo
u postkonfliktnoj zemlji u kojoj će se teško doći do istine.
[1] Hana Arent, Istina i laži u politici“, Filip Višnjić, Beograd, 2004.
Str. 37.
[2] Ozren Žunec, „Za umjetnost“ Zbornik radova u čast Danku Grliću povodom
dvadeset godina od njegove smrti, FF press, Zagreb, 2004., str. 23.
[3] Hana Arent, „Istina i laži u politici“, Filip Višnjić, Beograd, 2004.
[4] Isto, str. 13.
[5] http://www.slobodnaevropa.org/content/broj_stradale_djece_bih/2051022.html
[6] Ričard Bernstin, „Refleksija o radikalnom zlu: Arent i Kant“, u: Daša
Duhaček & Obrad Savić, Zatočenici zla: Zaveštenje Hane Arent, op.cit., str.
77.
[7] Vukašin Pavlović, Politička moć, Zavod za udžbenike, Beograd, 2012.,
str. 217.
[8] http://www.media.ba/bs/ratni-zlocini-magazin/dosije-rat-i-brojevi
[9] Najl Ferguson, Civilizacija, Službeni Glasnik, Beograd, 2013., str. 41.
[10] Isto, str. 14.
[11] Boris Buden, „Zona prelaska: o kraju postkomunizma“, Fabrika knjiga,
Beograd, 2012., str. 21.
[12] Isto, str. 22.
[13] http://www.slobodnaevropa.org/content/berlinski_zid/1866092.html
[14] „Kažu da postoji negde mesto
pravog suda i pune istine. Tu se saznaje i objavljuje sve što je među ljudima
bilo skriveno i tajno, kazuje se sve što je
ostalo prećutano i nerečeno, ispravlja se sve što je ikad bilo naopako i krivo...Tu se pitanje ljudskog
postojanja pravo postavljai ukoliko zo zavisi od čoveka – do kraja rešava...Ako
postoji, može li se znati gde je i kako se dolazi do njega? Može. Ono je među
nama, ovde gde sada stojima.?!?“ Ivo Andrić, Znakovi pored puta, Sezam
Book, Zrenjanin, 2005., str.66
[15] Ivo Andrić, Znakovi pored puta
[16] http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Mediji-oblikuju-stvarnost-bez-odgovornosti.lt.html
[17] „Vlasti je dostojan samo onaj
koji služi“ Bela Hamvaš
[18] http://portal.skola.ba/start/LinkClick.aspx?fileticket=buPSsaSWkg8%3D&tabid=54
[19] Kvalitetno obrazovanje za sve , Ministarstvo prosvete i sporta,
Beograd, 2004., str. 42-43
[20] Marijana Semić, Odnos štampanih medija prema reformi obrazovanja
2001/2007, Beoštampa i Fakultet za medije i komunikaciju, Univerziteta
Singidunum, beogra, 2008.
[21] http://www.fes.ba/files/fes/pdf/publikationen/2013/FES%20-%20studija%20o%20nezaposlenosti%20-%202013_11_29.pdf
[22] Finska je uzeta kao primer zbog odličnog obrazovnog sistema (dosledno
izvrsni uspesi na međunarodnim ispitima učeničkih postignuća, najmanjim
razlikama u uspehu na svetu, podjednako visokim mestom na lestvici privredne
konkurentnosti, korporativne transparentnosti i opšte dobrobiti i kvaliteta
življenja)
[23] Pasi Sahlberg, Lekcije iz Finske, Školska knjiga, Zagreb, 2012., str.
55
[24] Ministarstvo civilinih poslova koordinira ovu oblast na nivou države,
kantoni Federacije su nadležni za srednje obrazovanje, kao i entitet Republike
Srpske i Brčko Distrikt. U Federaciji svi kantoni imaju svoje zakone koji
regulišu sv enivoe obrazovanja, u RSrpskoj, sve je regulisano entitetskim
zakonodavstvom, Brčko Distrikt ima svoje zakone koji regulišu sva četiri nivoa
obrazovanja.
[25]file:///C:/Users/marijana/Downloads/Analiza%20upisne%20politike%20u%20srednjim%20skolama_Finalna.pdf
[26] Federalni zavod za zapošljavanje: Analiza tržišta rada i zapošljavanja
u Federaciji BiH u 2012. godini sa procjenama za 2013.godinu, str. 7. (2013).
[27] Agencija za rad i zapošljavanje BiH: Istraživanje tržišta rada u BiH u
cilju utvrđivanja usklađenosti obrazovnog sistema sa potrebama tržišta rada u
2012. godini, str. 14. (2012). str. 13. (2012)
[28] Marijana Semić, Doktorska disertacija „Komunikacija između sveta
obrazovanja i sveta rad u Srbiji“, Novi Pazar, 2009.
[29] http://www.dugirat.com/novosti/107-mediji/14271-davor-pavuna-na-obrazovni-sustav-proizvodi-ljude-bez-muda-v15-14271
[31] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/koliko-zemlje-regije-ulazu-u-razvoj
[32] Najl Fergunson, Civilizacija,Službeni Glasnik, Beograd, 2013., str. 116.
[33] Ibid, str. 116.
Sa konferencije u Bijakovićima, rujan 2014.
OdgovoriIzbriši