MOĆ I NEMOĆ KOMUNIKACIJE U SAVREMENOM DRUŠTVU

UVOD

Savremeno društvo težeći svojoj modernizaciji prolazi duboku krizu. Poljuljan je duh dostojanstva, časti i slobode. Na prostorima bivše Jugoslavije ideja komunizma je duboko ukorenjena jer je vezana za ideju jednakosti i otpor raslojavanju. Sve ozbiljne krize u socijalizmu bile su motivisane upravo idejom jednakosti. I otpor modernizaciji, industrijalizaciji, otpor globalizaciji je upravo bio motivisan tom idejom.  Priča o sudaru civilizacija je samo jedna u nizu manipulacija nemuštih, narcisoidnih političara, kojima se služe da bi opstali na vlasti.  Za to vreme, na globalnoj pozornici se vodi borba za kulturu čovečanstva u kojoj je moguć suživot različitih tradicija. Koliko je to aktuelna priča na prostorima bivše Jugoslavije, ukazao je i Dubravko Lovrenović govoreći o  nepromostivom jazu između kulturoloških identiteta koji su doprineli i raspadu Jugoslavije. „ Očito je, naime, da se južnoslovenski narodi koji su 1918. godine  ušli u Jugoslaviju imali izgrađene vlastite kulturološke identitete. Pokazalo se da ni prva, ni druga Jugoslavija, onako kako su bile struktuirane, nisu mogle te kulturološke identitete pretopiti u monokulturnu tlapnju devetnaestog stoljeća. To je naprosto fakt koji moramo vidjeti. Pokazalo se da fenomen tuđinskih vladavina, među ostalima, ostavio duboke ožiljke na kulturološkim identitetima Južnih  Slavena, i da jednopartijska država sa svojim represivnim mehanizmima s njima nije mogla izaći na kraj“ (Lovrenović, 2001. http://www.slobodnaevropa.org/content/article/1045353.html). Međutim, podatak koji ne smemo zanemariti su istraživanja javnog mnjenja koja su rađena neposredno pred početak poslednjeg rata u Jugoslaviji, videćemo podatke koji govore o velikom približavanju različitih nacija. Čak je 80 procenata Srba i Hrvata pokazivalo visoku međusobnu toleranciju. Latinka Perović misli da mržnja koja je bila važno sredstvo rata, naknodna indukovana, nije bila izvorna. „Njen cilj je ustvari, bio da opravda sve te silne zločine koji su počinjeni u ime ideje države kao nekog apsoluta“ (Perović, 2001. http://www.slobodnaevropa.org/content/article/1045353.html). Collingwood je davno napisao da istoriju ne proučavamo da bismo znali šta se dogodilo, nego da bismo razumeli šta se danas događa.

Ključno pitanje na koje treba dati odgovor je kako kulturološkim razlikama dati političko dostojanstvo? Kako izaći iz zamke „naroda prostora“ i postati „narodima vremena“ o kojima je tridesetih godina prošlog veka pisao Vladimir Dvorniković.

1. SVOJ ODRAZ U OGLEDALU

Nakon više od dve decenije od raspada Jugoslavije i dalje živimo u apsolutno suženoj svesti u kojoj nam se svakodnevno prezentuje priča o raskrsnici između dva različita sveta – Zapada i Istoka, između različitih kultura, jezika, tradicija, pa čak i civilizacija. „Bugari i Grci, Albanci i Srbi, Osmanlije, španski jevreji i Rumuni žive jedni pored drugih“:“Ukratko, Balkansko poluostrvo je, generalno gledano, zemlja protivrečnosti. Sve je upravo suprotno od onog što bi bilo razumno očekivati“ (Miller, 1898: XVI). Međutim, ne treba se bojati sukoba civilizacija, jer civilizacije se mešaju, one se ne sukobljavaju. Većina ratova nastala je unutar jedne civilizacije – zapadne, i većina se temeljila na pohlepi, ne na civilizacijskim razlikama. I današnji povratak sa Zapada na Istok događa se mešanjem, zajedno sa azijskim stižu i naše vrednosti ali transcedirano kroz azijsku optiku.

 Kom se carstvu prikloniti je osnovna dilema naših  nezrelih, manipulativnih i egocentričnih političara. Nažalost, većinu  vrlo važnih odluka danas donose ljudi koji nemaju nikakvo ili imaju premalo znanja o istojiskom kontekstu.  “Dobro je poznato da se ne može živeti na raskrsnici...  Most je samo deo puta, vetrovit i opasan, a ne ljudsko prebivalište“ (Georgieva, 1994:33). Balkan se upoređuje sa mostom između Istoka i Zapada. „Balkan je takođe i most koji spaja etape razvoja, što se vidi po etiketama koje mu se daju: polurazvijen, polukolonijalan, polucivilizovan i poluorjentalan“ (Todorova, 2006:69). Srbija koja je vekovno vezana za Rusiju, iako je nikada dobro nije poznavala (kao što je govorio Laza Kostić “To veliko carstvo u koje se mi kunemo, a uopšte ga ne poznajemo“), potiskivala je onu struju koja je budućnost videla u povezivanju sa susedima, u povezivanju sa Evropom, u usvajanju vrednosti modernog sveta i moderne civilizacije, ističe Latinka Perović. Rat u Bosni, razbuktao je islamske strasti. Na bosanskog muslimana se gleda kao na Turčina. Marija Todorova govoreći o balkanskim narodima, ističe da je je za sve njih zajednički „istočnjak“ Turčin, iako Turčin sebe vidi kao Zapadnjaka u poređenju sa pravim „istočnjacima“, kakvi su Arapi (Todorova, 2006:139). Po Todorovoj, izuzev Turske, sve ostale balkanske nacije se odriču veze sa Istokom i smatraju da, iako Zapadu ne pripadaju u potpunosti, nikako ne mogu pripadati ni Istoku. “One bi još i priznale da je Istok uticao na njih kada to ne bi bila mrlja i znak zaostalosti“ (Todorova, 2006:139).  

 Kome su još potrebna ova „žigosanja“ pojedinaca? Buden smatra da te kategorije istoka i zapada danas nešto puno ne znače, da su to ideologemi. Gramsci je rekao kako je svako mesto na kugli zemljskoj jednako zapadno i istočno, ostalo je sve ideološko-kulturološka nadgradnja.

1.1. Život u diktaturi određenih ideoloških koncepata  

Boris Buden nas poziva na razmišljanje o životu u diktaturi određenih ideoloških koncepta. Opcije koje nam se nude su ograničene. Neki imaju jako puno slobode, u Evropi je raspon od  apsolutne prekarizacije do masovne pauperizacije. (Buden, 2014) Na prostorima bivše Jugoslavije, ideološki koncepti su doveli do masovne pauperizacije, u kojoj se ne zna šta će biti sutra. Potomci su ne zaduženi, već prezaduženi, a pri tome nacionalističke elite iste one koje su nas uvele u  dužničko ropstvo i danas su na vlasti.

U Srbiji, šajkača je zamenjena nekim svetskim brendovima, zapaljiva retorika, Udbaškom retorikom, medijska propaganda dostigla je svoj vrhunac. „Voleo bih da građani svojim izlaskom na biralište omoguće lideru Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandru Vučiću da ima neometanu mogućnost da sam odlučuje o tome kako želi da Srbija izgleda“ (Stefanović, 2014) Ako se samo malo pronikne u pero Đure Šušnjića, razumeće se ovakva poruka. „Duh stada (roda, plemena), naravno, ne povlači se brzo i lako, već se žilavo bori protiv svakog pokušaja jedinke da misli, oseća ili čini drugačije od uobičajenog“ (Šušnjić, 1995:143).

U Bosni i Hercegovini jedino je savršeno funkcionisala društvena destrukcija u svom identiteskom kavezu. Sudar istine i politike je proizveo „huligane“, „aktere koji imaju moralnu opravdanost za nasilje koje kažu da je izmaklo kontroli“, „aktere sa kreativnim karakterom destrukcije“, kao  i „aktere sa utemeljiteljskim nasiljem“  koji su palili i uništavali društvene institucije. Buden je mišljenja  da ovi protesti nisu organizovani sa idejom društva koje želi bolju, efikasniju, humaniju, socijalniju, pravedniju državu, već je reč o novom socijalnom biću, o stvaranju novog oblika društvenosti koji sam stvara svoj politički i institucionalni izraz (Buden, 2014). Emanuel Kant govoreći o tadašnjoj francuskoj revoluciji, napisao je da istina revolucije nije u samim akterima, nego u oduševljenju spoljnih posmatrača. Oni koji su iz vana, koji ne učestvuju u revoluciji, vide njenu istinu.

Od decenijske težnje Hrvatske za samostalnošću i suverenom državnom nije mnogo ostalo. Hrvatska je postala članica EU i time se vratila u Evropu kojoj je navodno uvek pripada. Često je u javnosti bila prisutna teza „nije nam mesto tamo na Balkanu“. Međutim,  suverenost kojoj se težilo, sada  ne vredi ništa jer ponašanje u ovoj igri sada diktiraju veliki igrači. „U globalnom razdoblju države upadaju u „klopku nacionalnost“: ako se drže postulata suverenosti politike nacionalne države, pojačava se međudržavna konkurencija za investicije, a nacionalna fiksiranost države postaje zaprekom za transnacionalno pronalaženje i razvijanje političkog“ (Bek, 2004:126).  Karl Marx je pretskazao igru Velike politike, a da to ne čini politika država. „Umesto stare globalne, nacionalne samozadovoljnosti i zatvorenosti dolazi do svestranog prometa, svestrane međusobne zavisnosti nacija. I to u materijalnoj i duhovnoj proizvodnji. Duhovni proizvodi...postat će opšte dobro. Nacionalna jednostranost i ograničenost postaje sve manje mogućom, a iz mnogih nacionalnih i lokalnih književnosti stvara se jedna svetska književnost“ (Marx/Engels, 1969).  Očuvati nacionalnu državu je jako važno, ali ne u smislu suverenosti nego u smislu transmisije moći. „Danas je njena uloga posve promenjena, jer je ona važna poluga u atrikulaciji suvremene hegemonije. Njen suvereni gospodar više nije kao što je bio u klasičnom smislu – narod dotične države, nego su to transnacionalni, finansijski, politički i ostali centri moći“ (Buden, 2013).

Taj „elitni“ kompleks pripadnosti Evropi, potpuno je zamaglio istinu položaja i statusa koji Hrvatska zauzima. Sama Evropa se u svom središtu raspada, Hrvatska je na samoj margini i bilo bi neozbiljno očekivati da ima težinu glasa kao što ima Francuska i Nemačka. To što su po jedan glas imale  Hrvatska, Albanija, Makedonija, Srbija, Crna Gora i Slovenija u federalnom jugoslovenskom komunizmu, bez obzira na brojnost nacije, u EU ne mogu tražiti, a ne mogu ni dobiti. Noseći se sa ozbiljnim problemima Velike politike, političkoj eliti je ostalo da i dalje vrši propagandu nacionalne, suverene države. Kriza koju hrvatsko društvo prolazi je duboko socijalna, a politička istina je u potpunoj nemogućnosti da reši pitanja ekonomske sfere. Problem ćirilice je vezan i za pitanje civilizovane Evrope, jer se zapravo otkriva sva realnost neravnopravnosti.  Međutim, kada političke elite o tome govore, izdižu sebe iznad tog naroda kao subjekt civiliziranosti. Očito je da postoje politički interesi koji se artikuliraju kroz ćirilicu.  Nije nepoznato da i Crkva podržava te proteste, a političke elite ne ulaze u sukob sa Crkvom. Zašto? Inače je izuzetno važno u sredinama koje gube taj nacionalni diskurs, potencirati na veri. U ovom slučaju, važno je biti katolik, važno je biti dobar Hrvat.

Prošlu godinu prostore bivše Jugoslavije obeležio je zajednički problem, LGBT zajednica. Predrasude su zapravo razlog zbog čega se ima negativan stav prema gay orjentisanim osobama, a taj negativan stav se uveliko temelji  na tome što je to i službeni stav države. Srbijanski premijer je izašao sa izjavom u medijima da je „jedinstven stav“ Vlade da se zabrani Parada ponosa. Međutim, Parada ponosa je uz pratnju novinara i policije ipak  održana u Beogradu. U Hrvatskoj je HNS-ov saborni zastupnik Igor Kolman, negativan stav objasnio dugogodišnjom konzervativnom vlašću, tako da je liberalno-demokratski put gotovo neprimetan. Homofobnoj atmosferi u društvu BiH svakako doprinose skandalozni natpisi u medijima, kao i ukupan odnos medija prema LGBT zajednici. U izveštaju Evropske komisije o napretku BiH prema Evropskoj Uniji za 2012. godinu, navodi se da je diskriminacija ovog dela stanovništva i dalje prisutna uz izraženu zabrinutost zbog  govora mržnje u medijima i političkoj sferi. Činjenica da je zajednički imenitelj za netoleranciju različitosti zaostalost u razvoju građanske kulture. U društvu nepostoji srednja klasa za koju se pretpostavlja da bi nametnula svoje vrednosti primitivnim narodnim masama i zbog čega opšti nivo kulture ostaje ispod zapadnog, evropskog nivoa. Problem dobija razmere nedovršene tranzicije, zašta je potrebno još vremena ističe Buden, još dostizanja zapada, kulturnog usavršavanja, odgoja i edukacije za demokratiju.“Ukrako, problem se uopće ne pojavljuje kao politički, odnosno njegova politička logika je svedena na pitanje identiteske razlike, na kulturnu logiku onoga što se zove identity politics“ (Buden, 2014)

2. PUT KA OTVORENOM DRUŠTVU

Govoriti o otvorenom društvu u trenucima dubokih  prosvetiteljskih, duhovnih, kulturnih, moralnih, etičkih, političkih, socijalnih i ekonomskih kriza je više nego utopija. Otpor samom terminu treba tražiti u zahtevu za ličnom, kolektivnom i svesnom odgovornošću. Francuski filozof Anri Bergson je termin otvoreno društvo prvi uveo u širu upotrebu. Bergson razlikuje dve strukture društva: zatvoreno i otvoreno. Zatvoreno društvo po Bergsonu je tradicionalističko, hijerarhizovano, socijalno nepokretno i autokratsko. Pripada tipu društva koje je organizovano na  principima organske zajednice. Kako Bergson kaže „Zatvoreno društvo jeste ono društvo čiji se pripadnici, ravnodušni prema  svim drugim ljudima međusobno čvrsto drže, uvek spremni da napadaju ili da se brane, primorani da neprestano ostaju u borbenom stavu“ (Bergson, 1989:221). Opis zatvorenog društva odgovora našim političkim elitama. Na prostorima bivše Jugoslavije, sve elite se bore za vlast, lideri žude za likom autoritariste jer tada imaju mogućnost izbora - biraju se  poslušni, oni koji veruju i reaguju na njihov uticaj,  istoriju ne proučavaju zbog nje same, već im služi kao metod društvenih nauka. Verovatno postoji samo jedan razlog zašto Platon nije želeo da njegove vođe imaju originalnost ili inicijativu - nije voleo promene i nije želeo da vidi da preuređenje može da postane neophodno. „Niko, ni muško ni žensko, ne sme nikada biti bez vođstva i niko se ni u šali ni u zbilji ne sme navikavati da nešto radi na svoju ruku. Svako mora i u ratu i u miru živeti tako da se stalno obazire na vođu, da se uvek ogleda na njega i da mu dozvoli da ga on vodi i u najbeznačajnijim poslovima, da stoji kad mu je to narađeno, da maršuje, kupa se, jede... jednom rečju, duša se mora navikavanjem naučiti da bi mogla raditi nešto odvojeno od ostalih ljudi“ (Platon). Za razliku od toga, za Bersona otvoreno društvo je ono u kome preovlađuje socijalna mobilnost, postoje sve vrste društvenih i ljudskih komunikacija, nema iluzije o savršenosti institucija i ideja,društvo tolerancije i slobode kretanja ljudi ideja. Ideja otvorenog društva doživljava punu afirmaciju sa delom Karla Popera Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji. Pavlović ističe Poperovu  kritiku one vrste društvene filozofije  i na njemu zasnovane političke projekte kojima se rasprostiru predrasude o nemogućnosti demokratskih reformi (Pavlović, 2009:82). Poper ne prihvata filozofije koje propovedaju „nemoć razuma u društvenom životu“ i nude antiracionalizam:“Ili slediti Vođu, Velikog Državnika ili sam postati Vođa“ (Poper, 1990:27). Razliku između otvorenog i zatvorenog društva, Poper vidi tako što je u otvorenom društvu pojedinac suočen sa ličnim odlukama, a  zatvoreno društvo je kolektivističko, zasnovano na tradiciji. Ideja otvorenog društva je po Poperu žudnja za oslobađanjem tutorstva autoriteta i predrasuda. „Reč je o njihovom pokušaju da izgrade otvoreno društvo koje ne prihvata samonikao i jedino na tradiciji utemeljen apsolutni autoritet, trudeći se da sačuvaju, razviju i uspostave, staru ili novu, tradiciju po meri svojih standarda slobode, humanosti i racionalne kritike“ (Poper, 1990:13).

Ratna dešavanja i  sankcije međunarodne zajednice, potpuno su nas udaljili od modela otvorenog društva zaustavljanjem ekonomske i kulturne razmene sa okruženjem. Otvoreno društvo je za nas društvo rizika, ukazuje nam na proces globalizacije, kao i na preuzimanje rizika i odgovornosti za svoja delovanja. Urlih Bek, nemački sociolog politike, smatra da rizično društvo nije ograničeno samo na rizike po zdravlje i životnu sredinu – ono uključuje čitav niz međusobno povezanih promena u savremenom društvenom životu: promena obrazaca rada, sve veću nesigurnost radnog mesta, opadanje uticaja tradicije i običaja na samoidentitet, urušavanje tradicionalnih oblika porodice i demokratizaciju ličnih odnosa. „Prema Bekovom mišljenju, važan aspekt rizičnog društva predstavlja činjenica da njegovi rizici nisu prostorno, vremenski ili društveno ograničeni. Današnji rizici savremenog doba pogađaju sve zemlje i sve društvene klase; oni imaju globalne, a ne samo lične posledice“ (Gidens, 2003:74).  

Model otvorenog društva koji se ne može zamisliti bez  pretnje rizičnog društva u prvi plan stavlja pitanje društvene i političke odgovornosti kako bi se prevazišle opasnosti koje potencijalno za sobom nose globalizacija i moderno rizično društvo.  Pojam odgovornosti sve više postaje jedan od temeljnih etičkih pojmova i zauzima mesto koje je ranije imao pojam dužnosti. Sama ova činjenica govori u prilog činjenici da su se desile promene na nivou ljudske svesti. Dužnost je bila shvaćena kao ljudski stav kojim čovek živeći u duhovnom i moralnom redu, ostvaruje svoju slobodu. Odgovornost takođe pretpostavlja slobodu. Samo ostaje još pitanje, kada nastupa odgovornost?

Ma koliko se opirali pojavi, pojmu, i procesu globalizacije, opet iz straha, ne možemo je posmatrati kao da nas se ne tiče. Ona je tu pored nas i utiče na sve sfere naših života. Znači dve stvari: otvorena je nova igra kojom pravila i osnovni pojmovi stare igre postaju nestvarni, čak i ako se ona i dalje igra. U svakom slučaju, stara igra sama, koja ima mnogo imena, kao npr „nacionalna država“, „nacionalno industrijsko društvo“, „nacionalni kapitalizam“ ili „nacionalna socijalna država“ , više nije moguća. Sa globalizacijom su nastali novi prostor i okvir delovanja: politika više ne deluje unutar određenih granica i država, a posledica toga je pojava dodatnih igrača, novih uloga, novih resursa, nepoznatih pravila, novih protivrečnosti i konflikata (Bek, 2004:23).  Prisiljava nas da živimo na otvoreniji način. Tradicionalni okviri identiteta se lagano gube, a na njihova mesta dolaze novi obrasci identiteta. Još je Kant imao viziju kosmopolitske ideje vodilje: „Razmišljati o sebi kao članu uključenom u društvo građana svijeta na osnovu prava državljanstva, najuzvišenija je ideja koju čovek može zamisliti kao svoju odrednicu i o kojoj se ne može misliti bez oduševljenja“ (Bek, 2004:19).

2.1. Demokratija je naš zadatak

Sredinom sedamdesetih godina, više od dve trećine društva na svetu moglo se smatrati autoritarnim. Demokratija sada nije više rezervisana samo za zemlje Zapada, smatra se poželjnim oblikom vladavine u mnogim zemljama sveta. Dejvid Held je rekao da je demokratija postala opšti standard političke legitimnosti u naše doba. Demokratija za Džona Djuia jednog od glavnih predstavnika moderne filozofije u SAD-u nije prevashodno skup institucija, formalnih procedura, pa čak i pravnih garancija. Djui je naglašavao upravu kulturu i praksu demokratije u svakodnevnom životu. Demokratija je refleksivna vera u sposobnost svih ljudskih bića da inteligentno rasuđuju, razmišljaju i deluju, ako se ispune odgovarajući uslovi (Bernstin, 2000:252). „U poređenju sa drugim načinima života, demokratija je jedini način življenja koji svesrdno veruje u proces iskustva kao cilj i kao sredsvo; kao ono što je u stanju da da stvara nauku koja je jedini pouzdani autoritet za usmerenje daljeg iskustva i koja oslobađa emocije, potrebe i želje u cilju nastanka stvari koje nisu postojale u prošlosti. Jer svaki način života koji omane u svojoj demokratijiograničava kontakte, razmenu, komunikacije i interakcije pomoću kojih se iskustvo stabilizuje, i pritom proširuje i obogaćuje. Zadatak ovog oslobađanja i obogaćenja jeste zadatak koji ne može imati kraja sve dok samo iskustvo ne dođe do kraja, zadatak demokratije je da se neprekidno stvara slobodnije i humanije iskustvo koje svi dele i kojem svi doprinose“ (Djui, 1951:394)

3. KOMUNIKACIJA SE UČI

Još pre deset godina o komunikaciji se učilo samo na filozofskim i filološkim fakultetima, a danas o komunikaciji se uči na mnogim javnim i privatnim fakultetima koji nisu usko vezani za komunikološko-kulturološke diskurse. Svesni činjenice da kao društvo ne umemo da komuniciramo, radujemo se svakom pomaku u prepoznavanju problema. Jedino je zbunjujuće što na svim pravnim fakultetima retorika nije obavezan predmet? Treba li uopšte koga podsećati da je sudski javni govor jedan od najstarijih vidova oratorske umetnosti. Nastanak sudskog govorništva vezuje se još za Antičku Grčku. Besednička umetnost je postala važan faktor društvenog života, sredstvo za ličnu afirmaciju, slavu, bogatstvo. (Čović, 2007:173) „Obrazovanje za helensko carstvo nije bilo ništa manje važno nego što je retorika bila za demokratske gradove-države“ (Asman, 2002:13).Taman pomislite da je svest prešla na jedan viši nivo, a onda se otreznite i shvatite da ovu inovaciju koju je napravila akademska zajednica nije napravila jer je prepoznala problem, već zato što je to Zapadni trend,  a mi smo društvo koje teži „uvozu“ sa Zapada.  

Prestižni univerziteti poput Harvarda, Mičigena, MIT-a, Dartmuta i Stanforda sve više se fokusiraju na  veštine komunikacije – kao što su interpersonalna komunikacija, slušanje, intervjuisanje, vođenje sastanaka, upravljanje konfliktom, govorenje u javnosti i komunikacija u organizaciji – kako bi sve diplomce bolje pripremili za stvarni svet rada (Tabs, 2013:30).  Istu stvar ponavljamo  i kod modela otvorenog društva i našeg puta  ka demokratiji - stalnim vraćanjem istoriji i tradiciji.  Nažalost, ne vraćamo se mi istoriji i tradiciji zbog njih samih, već što nam one služe kao metod društvenih nauka.  Poper to zove „istoricistička metodologija“ (Poper, 1993:113). Tolstoj nam je ostavio divnu misao   “ Najvažniji je događaj u životu jednog čoveka trenutak u kome postaje svestan svoga „ja“. Posledice toga događaja mogu biti najblagotvornije ili najstrašnije“. Ukoliko ne govori sa samim sobom, nosi masku-govori Niče. Odlučiti se na  komunikaciju sa samim sobom nije jednostavna odluka, imajući u vidu svest o mogućim ishodima.  Ključna su pitanja – ko smo mi i jesmo li mi zaista mi, odnosno jesam li ja, onaj pravi ja. Đura Šušnjić govori o nepoznatima u nama, koristeći termin „podstanari“. Otkriva – iskustveno ja (ja u datom trenutku), uzvišeno ja (ja kakav treba da budem), pravo ja (ja kakav mogu da budem), žrtvovano ja (ja sam kada se ponašam bezlično), potlačeno ja (ja u trenucima kada potiskujem svoje pravo ja) itd (Šušnjić, 1995:205). „Ceo naš život protekao je u težnji da upoznamo svet oko sebe, a sami sebi smo ostali duboka tajna. Obuzeti spoljašnjim pojavama, mi smo zaboravili naše unutrašnje biče“ (Šušnjić, 1995:210). Obuzetost sobom nas je odvukla i od slušanja. Aktivno slušanje podrazumeva najpre interes za govornika, praćenje njegovih neverbalnih poruka, njegove neverbalne komunikacije, neprekidanje, postavljanje pitanja i parafraziranje. Navedene značajke se teško ispunjavaju, jer smo naviknuti da selektivno slušamo, u menatlitetu nam je kritikovanje ili vrednovanje drugoga, dajemo sebi za pravo da smo pozvani da druge savetujemo iznoseći svoje stavove, a ne prezamo ni od prekidanja sagovornika. Tabs navodi da se verovatno u 95% razgovora dešava da kada osoba A govori, osoba B, umesto da zaista sluša kako bi je razumela, zauzeta je procenjivanjem ili razmišljanjem: „Šta da kažem sledeće?“ (Tabs, 2013:203)

Razloge ovakvog ponašanja treba tražiti u kulturi i lošoj komunikaciji - lošim oratorskim veštinama, lošim nastupima, nesigurnosti, tremi, nedovoljnoj obrazovanosti. Veliki problem slušanja – ne slušanje jeste razumevanje. Pol Valcav polazeći od teze da su nesporazumi sastavni deo komunikacije, ukazuje na tri tipa nesporazuma: pometnju, dezinformaciju i komunikaciju u oblastima u kojima još nije uspostavljena nikakva komunikacija (Tomić, 2004:55). Dezinformacija povlači za sobom jedno jako opasno oružije – manipulaciju. Kako je jezik sredstvo komunikacije, tako je jezik i sredstvo manipulacije.  Svaka reč nam nešto otkriva o pojavi na koju se odnosi, ali i prikriva druge, važnije slojeve mogućih značenja.“Najprije se možemo podsjetiti na one tri izjave koje se takmiče da nam kažu šta je jezik: prvo, na svakidašnju primjedbu da jezik postoji da bi neko izrazio svoju misao, zatim na...dobro poznatu izreku da jezik postoji zato da bi neko sakrio svoju misao, i najzad, na produžetak te izreke...da mnogi ljudi upotrebljavaju jezik zato da bi sakrili činjenicu da uopšte ne misle“(Jaspers, 1970:13). Ne smemo zaboraviti, Aristotel je jednom rekao da „imamo dva uveta a samo jedan jezik, tako da bi trebalo da slušamo više nego što govorimo“.   

O neverbalnim porukama i govoru tela, nikada se više nije govorilo nego poslednjih godina kada smo dobili „moderne“, proevropske političare. Sve češće od njih čujemo da govore nešto u šta u stvari ni oni sami ne veruju. Naučili su da eskiviraju, da ne pokazuju emocije, da izbegavaju, prikazuju sve ono što zapravo oni nisu.  Mediji su počeli sa analizama njihove neverbalne komunikacije. Oni koji znaju da čitaju govor tela, pažljivo sve to posmatraju i iščekuju trenutak kada će se naši lideri saplesti o protivrečne signale govora tela.  Neverbalni signali imaju veliki uticaj na formiranje prvih impresija. Stručnjaci za komunikaciju slažu se da kod većine poruka informaciju dobijamo iz nekoliko neverbalnih kanala odjednom: „Konzistentne poruke koje se prenose putem više kanala komuniciraju iskrenost, poštenje i kredibilitet zato što svaki kanal daje dodatnu težinu ukupnoj poruci. Takođe, teško je lagati na deset kanala, dok je reletivno lako slagati verbalno... Međutim, taj isti sistem s više kanala ima kapacitet da simultano šalje protivrečne poruke kao što su pristup i izbegavanje, ekstaza i krivica, radost i tuga ili ljubav i mržnja“ (Andersen, 1999:22). Uspeh u razumevanju neverbalne komunikacije važan je i za održavanje bliskih odnosa. Pogrešno tumačenje neverbalnih poruka usled kulturnih razlika mogu dovesti do nezgodnih situacija. Većina Amerikanaca pošto nema pasoš, misli da ostatak sveta želi da bude poput njih. Neprikosnoveno vode u trci nenamernog vređanja pripadnika drugih kultura. Kako smo svesni da kulturu ne možemo definisati, tako mora postojati i svest da se kultura uči. Globalnim promenama u društvu – tehnološkim inovacijama i elektornskim komunikacijama dramatično se povećava potreba za  interkulturalnom komunikacijom. Istraživače koji proučavaju komunikaciju fasciniraju razlike između kultura visokog i kultura niskog nivoa konteksta. Pripadnici kultura visokog nivoa konteksta umeju veštije da protumače neverbalno ponašanje i oni pretpostavljaju da to umeju i svi ostali ljudi.. Zato oni manje govore, a više slušaju. S druge strane, pripadnici kultura niskog nivoa konteksta teže direktnoj i eksplicitnoj komunikaciji Oni stavljaju naglasak na verbalne poruke i informacije koje se njima dele. Mnogi istraživači visokog nivoa konteksta dovode u vezu sa kolektivističkim kulturama, a komunikaciju niskog nivoa konteksta s individualističkom kulturom (Tabs, 2013:410-412). Jedan od principa koji je izuzetno važan za interkulturalnu komunikaciju jeste nivo znanja i prihvatanja uverenja i ponašanja drugih. Živimo u izuzetno netolerantnom društvu koje teško prihvata druge kulture. Mladi ljudi, zatvoreni u svojim sredinama u kontaktima sa različitostima doživljavaju kulturni šok. Kulturni šok izaziva frustriranost, usamljenost i konfuziju. „kultura je kao par naočara za sunce. Štiti nas od spoljašnje surovosti i nudi nam određenu meru sigurnosti i udobnosti. Istovremeno nas, baš zbog te zaštite, sprečava da jasno vidimo kroz ta obojena stakla.

Ukratko, kultura hrani naše etnocentrične stavove i ponašanja“ (Ting-Toomey, 1999:14). Etnocentrizam je karakterističan za zemlje bivše Jugoslavije, s obzirom na doslovno značenje – staviti svoj narod u centar.  Države u nastajanju usled svojih  političkih lutanja u traženju odgovora kome carstvu se prikloniti, kao i stalnom vraćanju istoriji, svojim stavovima ometaju opažanje drugih kultura. Skloni smo da budemo etnocentrični po pitanju svoje zemlje, regiona, bilo da je u pitanju muzika, hrana, umetnost ili politički sistem. Kako bi ovakve stavove menjali, Bler smatra da treba da promenimo naš stav prema kulturi koja je za nas bila primarna i kaže:“Kada jednom budemo prepoznali da naša interkulturacija nije univerzalna niti merodavna spram drugih, moći ćemo da priznamo da je ona ono što i jeste: NAŠA kultura, jedna među OSTALIMA. (To) nas oslobađa da se uključimo u kulturna poređenja, u dijalog sa drugima“ (Bler, 2000:32)  

3.1. Doživljaj  javnosti

S obzirom na nedoumice u pogledu određenja javnosti, ostaje da upoznamo da se u ovom tekstu  na javnost gleda kao na subjekt javnog mnjenja, odnosno kao na publiku. Interesantno je viđenje javnosti i doživljaj javnosti od strane aktuelnih vlada, od strane mass-medija i  od strane inozemnih posmatrača. Svako uzima od javnosti ono što mu treba, a javnost kao nem posmatrač ide u susret zahtevima i ne buni se puno. Država „poseduje veštinu manipulisanja ljudima tako da se ljudima vlada a da i oni ne znaju kako“ (Ju-Lan, 1971:188). Vladama su na raspolaganju sredstva mass-medija preko kojih one sistemski odašilju ideje koje su izabrale, koje su organizovale, koje usmeravaju i čije posledice one kontrolišu.  Mass-mediji svakodnevno objavljuju  interes vladajućih partija kao jedinu istinu društva, uporno ćuteći o mnogim drugim kritičnim pitanjima koja se odnose na društvenu strukturu i položaj ljudi u njoj.  Šušnjić ukazuje na lukavi način odvraćanja pažnje javnosti od osetljivih društvenih pitanja – kao što su pitanja raspodele društvenog bogatstva, moći, ugleda, znanja, sigurnosti itd. (Šušnjić, 2004:174). Prikazuju se uspešnim  sve do izbijanja društvenih kriza koje izbace na površinu sva ona pitanja koja su preko mass-medija bila sistemski potiskivana i poricana.   Istovremeno, cenzurišu sve ideje koje sprečavaju da se njihova volja pretvori u istinu. Kada vlade vrše istraživanja javnog mnjenja, ona u stvari samo žele da saznaju koliko je njihova ideologija postala vladajuća. Kako je Karl Mars rekao:“Vlada čuje samo svoj sopstveni glas, ona zna da čuje samo svoj sopstveni glas, pa ipak istrajava u obmani da sluša glas naroda i zahteva od naroda da podržava tu obmanu“ (Marks, 1965:103). Visok stepen utjecaja može se objasniti neobrazovanošću i neobaveštenošću, što je inače i slika društva u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Može se manipulisati i obrazovanima, ali na način da se poruka tako modelirala kako bi pogađala lične ili grupne interese. Poruke se saopštavaju emocionalnim simbolima, jer postoji svest o iscrpljenosti i ranjivosti mni jenja. „Živimo u vremenima strahovite zbrke. Zaboravlja se ono što treba znati, a zna se ono što treba zaboraviti“ (Viktor Igo)

ZAKLJUČAK

Vlade opterećene prošlošću, svojim nacionalnim duhom, lutanjem u  traženju odgovara - Istoku ili Zapadu, svojom manipulativnom moći zatvaraju društvo. Žudnja za otvorenim društvom  je  u ovom trenutku  i sa ovim vladama utopija. Stari Grci su za nas izmisli demokratiju. Retorika kao ozbiljna nauka treba da nađe svoje mesto u obaveznom obrazovanju. Ozbiljna ulaganja u obrazovanje  treba da budu prioritet svake vlade. Problem svakog društva je u samom društu, kao što je i problem komunikacije u komunikaciji.

Literatura:

Asman Alaida, (2002): Rad na nacionalnom pamćenju, Biblioteka XX veka, Beograd

Andersen, P. Nonverbal communication:forms and functions, Mountain View, CA, Mayfield

Bek Urlih, (2004):Moć protiv moći u doba globalizacije, Školska knjiga, Zagreb

Bernstin Richard, (2000): Odgovornost filozofa, Beogradski krug, Beograd

Blair, J.G.,(2000):  Thinking through binaries:conceptual strategies for interdependence,

American Studies International, 38 (2)

Čović Branimir,(2007): Retorika, Panevropski univerzitet,  Banja Luka,

Fung Ju-Lan, (1971):  Istorija kineske filozofije, Nolit, Beograd

Georgieva Tsvetana, (1994): „Khora i bogove na Balkanite“, Balcanistic Forum, no.2,

Jaspers Otto,  (1970): Čovječanstvo, narod i pojedinac sa lingvističkog stanovišta, Zavod za

izdavanje udžbenika, Sarajevo

Marx, K./Engels, F. (1969): Das Kommunistische Manifest, Studientexte 4, Munchen

Marks Karl, (1965): Birokratija i javnost,Vuk Karadžić, Beograd

Miller William, (1898): Travels and Politics in the Near East, T.Fisher Unwin, London

Pavlović Vukašin, (2009): Civilno društvo i demokratija, JP Službeni glasnik i JP Zavod za

udžbenike, Beograd 

Poper Karl, (1993):Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, BIGZ, Beograd

Šušnjić Đura, (1995): Cvetovi tla, Čigoja štampa, Beograd

Šušnjić Đura, (2004): Ribari ljudskih duša, Čigoja, Beograd

Todorova Maria,(2006): Imaginarni Balkan, Biblioteka XX vek,  Beograd

Tomić Zorica, (2004): Komunikacija i javnost, Čigoja,  Beograd

http://www.slobodnaevropa.org/content/article/1045353.html

http://www.lupiga.com/vijesti/razgovor-s-borisom-budenom-prvi-dio)

http://lupiga.com/vijesti/boris-buden-hrvatska-u-europi-nikada-nece-imati-moc-kakvu-je-imala-u-bivsoj-jugoslaviji

http://pescanik.net/2014/02/boris-buden-intervju-4/